Награђена прича: Чудесни свет детињства

Софија Тасић, В/2 ОШ „Јован Јовановић Змај“, Ковин

Када се замислим, увек ми се у очима појаве ситни бисери и тог тренутка спусте се низ моје образе светлуцавим сјајем. Сетим се својих најранијих снова који су били и остаће неоствариви. Обузме ме носталгија, а жмарци ми играју испод коже док срце куца и жели да искочи из мене. Изједају ме чудна осећања. А мој први неоствариви сан лети изнад мене, велики и наиван баш као мало дете.

 

Прошло је пуних седам година од мог сна. Као што Бранко Ћопић у својој приповетци „Поход на Месец", каже забране ничу и стежу ме. На жалост ја нисам имала комшију Петрака, као Бранко нити његове развезане дане. Сада се мислим:" Ех Бранко у том случају мени би горе него теби." Ја увек кажем кад год је град загорео у „Сунчевом пожару" долазио је месец са звездама. Искрено звезде су увек за мене биле посебне Божије поруке које дају чаробну моћ и просветљавају ноћ. И данас је тако. А Сунце је придобило у мом гордом и влажном оку наклоност. До данас такорећи било је чудна појава мало мања од Бога, али сада... Када људи кажу да је сунце звезда којој ће доћи крај гледам на њега више реално. Но мој и данас жељени и неостварени сан је да будем сирена свих океана и мора. Замишљала сам себе дуго, дуго... И данас се замишљам као сирена која са својим сестрама чува океане и мора. Ја, са плавим очима у којима Сунце пева своју песму док бисери капљу на камен који је сув, а моји бисери су као киша која пада на суву земљу. Моје усне су певале све време песму, коју је моја душа осећала у том тренутку. И тиме сам свету говорила:" Нек' се наше жеље роде у подршци слободе. У дуги се јака љубав рађа, а на њој плови наша лађа. Увек ће бити тешких дана ал' наша увек свиће зора рана. Ми заједноп можемо и верујемо да скупа све то даје магију, да када дођу таласи затвори се отворено море и упловимо у мирну луку и у њој излаз нађемо кад тамна је ноћ." Мој реп пљуска бисере, а све се живље диже. Розе шкољке везују ми смарагдно плаву косу а звезде ми је преплићу и локнају. Сија ми бисер розее, шљашти чудесан не у потпуности истражен океан. Наруквице се дрмају у ритму. Минђуше одбијају дугин ефекат. Пробудим се и схватим да је то само сан и спраћен шушњем сувог лишћа и маминим осмехом.
Извире ми у оку сјај и данас желим само то. Својој деци ћу га испричати. Када ја умрем а то ће се једном десити моја деца ће живети. Само једно желим:- тада нека машта и снови овога света остану да живе у њима као аманет и у другима.
 

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 04. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво