Никола Коља Божовић: Погон

Стваралачки систем Николе Коље Божовића препознатљив је по сировом и модерном окружењу, а као основну идеју носи деконструкцију и трансформацију првобитних форми и значења, које су у основи сваког даљег креирања и реинтерпретирања садржаја. Својим ликовним језиком посматрачу оставља широко перцептивно искуство и богатство тумачења.

Временска и просторна димензија су кључне окоснице у даљем разумевању Божовићевог рада. У бројним тумачењима ауторовог стваралаштва истиче се „урбани пејзаж“ и слика аутомобила као „фетишистичког симбола“ у вечитој игри моћи и тркању са другима али и сопственим оквирима и могућностима. Међутим, Божовићева фасцинација машином проширује се на метрополу као место. На једну хипер хибридну, пулсирајућу, усијану и убрзану средину као природни хабитус данашњег човека.

Кроз свестрану употребу медија (слике, скулптуре и просторне инсталације) аутор повезује простор и човека указујући на комплексна значења која произилазе из односа појединца и средине. На богатство перцептивног искуства и проширено поље стварности указује и видео рад који заузима централну позицију изложбе, а уметник овде гради вишеслојни уметнички рад који у себи спаја физички, дигитални и симболички слој декодирајући и колажирајући традиционалну слику града. Он град физички доводи у простор галерије (комади правог асфалта) који се претачу из дигиталне реалности (видео рада), а огледала која окружују екран налазе се и између комада асфалта на поду, опет проширују целокупно визуелно поље и стварају динамику и додатни визуелни импулс који рефлектује сегменте видео пројекције и тела посматрача чинећи тако комплетно нову димензију и ствара утисак бесконачне мреже.

Асфалт, бетон, полиране металне цеви, ретровизори као материјали и објекти типични за индустријску производњу, прецизне геометријске форме присутне у урбаној средини у контрасту су са органским „цурећим фомама“ које се претачу са слика на видео рад и обрнуто. Усијане, хромиране површине и неонске боје опет указују на артифицијелност савремене џунгле, неони, семафори и глич задржавају референце на светла, кретање, механику и прецизно уређени систем машинерије који поседује правила кретања и задржавања, кодове и трасе остављајући појединцу привид слободе и управљања.

Читав видео рад има структуру видео игре која нас полако уводи у екстеријер града, утисак је личан, доживљај је сличан оном који смо имали као деца када смо „возили“ и решавали мисије које је игрица носила. Сам видео има јасан ритам, околину и готово терапеутски момент враћања у виртуелну реалност коју смо повезали са одрастањем. Међутим, видео у тренутку убрзава, структура асфалта нам је све уочљивија и коначно долази до кулминације. Комади асфалта одлазе у небо, од паркираних аутомобила остају наслагане каросерије и делови који се раздвајају од целине. У огледалима су „делови“ одраза посматрача...

Симболичном завршницом аутор алудира на главну премису свог стваралачког дискурса деконструкцију и разлагање целине на елементе као почетак сваке нове креације, стварања новог контекста и значења.

Божовићев рад даје значајан уметнички допринос савременим уметничким праксама које испитују однос човека и технологије. Он кроз стваралаштво испитује на који начин „урбани пејзаж“ обликује наше кретање, перцепцију, идентитет, доживљај времена и простора. Кроз идеју деконструкције и трансформације облика и значења указује на сталну тензију човека и машине, тела и система, контроле и хаоса. У времену где су алгоритми и кодови никада присутнији у строго контролисаним погонима у којима смо смештени, Божовићево стваралаштво може указати на пукотине, ломове и „грешке“ као места која рађају аутентичност и другачију реалност.