Повратак Светог Саве у Јерусалим

Ово је живи мост између прошлости и будућности, између вере и науке, између два града која је историја повезала нераскидивом нити.

Скоро осам стотина година, Свети Сава је чекао тренутак када ће се вратити у Јерусалим. Откако је у 13. веку ходао његовим уличицама, молио се на светим местима и учврстио везу српског народа са Светим градом, његов лик је остао укорењен у сећању Јерусалима. Иако се није вратио телом, његов дух никада није престао да лебди над древним камењем. Пре шест година, тај дух је добио опипљив и изненађујући израз.

На кампусу Академског колеџа Оно у Јерусалиму, основан је „Српско-јеврејски академски центар Свети Сава и Јехуда Алкалај“. То више није само далеко историјско сећање, већ живи оквир истраживања, језика и сталног дијалога између Јерусалима и Београда. Иза оснивања центра стајала је дипломатска иницијатива са визијом: амбасадорка др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова Републике Србије. Уместо још једне формалне церемоније или свечане декларације, она је затражила да се изгради мост. Мост знања. Мост радозналости. Мост између говорника хебрејског и српског језика.

Одлука да се центар назове по Сави и Јехуди Алкалају није била случајна. Сава, оснивач Српске православне цркве и отац образовног и правног система своје земље, видео је Јерусалим као извор духовне инспирације. Рабин Алкалај, рођен на Балкану и један од претеча ционизма, носио је у свом срцу другачији позив: национални јеврејски повратак у град. Физички повратак народа који је отишао у изгнанство. Обојица су, сваки на свом језику и у својој вери, са чежњом гледали ка истом граду.

Од тада се повратак одвија кроз речи. У Јерусалиму се учи српски језик; у Београду се учи хебрејски. Израелски студенти упознају српску поезију и сложеност Балкана, док се њихови српски вршњаци сусрећу са хебрејским не само као језиком Библије, већ као живим језиком права, и упознају сложеност Блиског истока. Заједно истражују Холокауст на Балкану. Дани студија били су посвећени судбини српског јеврејства током нацистичке окупације, сећању на уништене заједнице, као и начинима комеморације и образовања. Научници из обе земље седе за истим виртуелним столом и питају се како испричати ову болну причу, а да се не изгуби њена сложеност. Заједничка, крвљу натопљена позадина два народа у Другом светском рату и у последњим деценијама помаже у том напору, а удаљеност између два града смањује се путем рачунарских екрана, Зума и заједничких библиотека.

Постоји нешто симболично у томе што Јерусалим и Београд бирају да продубе своју везу кроз академску сарадњу; оба су главна града засићена идентитетом и напетошћу, са многим ожиљцима тешких ратова и у новијој историји и у давним временима. Тамо где политика може да учврсти ставове, знање их омекшава. Тамо где сећање може да дели, учење ствара заједнички језик.

Ове недеље у центру у Јерусалиму прослављен је изузетан догађај. По први пут у граду, Дан државности Србије, познат као Сретење, обележен је кроз самосталну иницијативу израелских студената. Појам Сретење значи „сусрет“, а у Јерусалиму је добио додатно историјско значење: датум означава долазак Исуса у Храм у Јерусалиму, догађај који је и Свети Сава настојао да обнови. Локална иницијатива да се овај дан обележи, без буџета и без упутстава одозго, сведочи о пријатељству које се испреплело између младих људи и две културе и два града.

И тако, после векова, „повратак“ Светог Саве у Јерусалим не од‌јекује звоњавом звона у далеким црквеним кулама, већ шуштањем страница и смехом студената на живом кампусу у срцу Талпиота. Чује се на часу језика, на предавању из упоредног права, у расправи о наслеђу балканског јеврејства, али и у прослави Дана државности Србије као још једног разлога за омладинску забаву.

Ово је живи мост између прошлости и будућности, између вере и науке, између два града која је историја повезала нераскидивом нити. А сада академска заједница претвара ту нит у дебело уже партнерства. Уже на чијем је крају ове недеље окачена застава Србије.