Знаменити Срби: Од хотела Москве, до штафелаја Паје Јовановића

Дуже од једног века у срцу наше престонице налази се хотел Москва. Од оснивања, па до данас, кроз овај хотел прошло је преко 40 милиона људи, а у његовим собама будило се око 5 милиона гостију. Добар део ове "статистике" чине изузетно познате и славне личности: Никола Пашић, Бранислав Нушић, војвода Живојин Мишић који је у гостионици Москве пио чај у чаши са сребрном дршком; Лав Троцки извештач из балканских ратова за „Правду“, пре него што је постао бољшевик; Максим Горки, индијски песник и филозоф Тагоре, Орсон Велс, Алфред Хичкок, Роман Полански, Џек Николсон, Роберт Де Ниро, Мајкл Даглас и многи други.

Хотел Москва се може похвалити и Холом славних где су, у знак сећања на познате госте, постављене и њихове фотографије. Али, широј јавности није познато да у богату историју овог хотела треба уписати још троје знаменитих Срба који су ту одседали или били редовни гости кафане Москва; а Хол славних требало би да красе и њихове фотографије. То су Даница Павловић Барили, Милутин Миланковић и Милева Марић Ајнштајн.

Мајка наше познате сликарке, Даница Павловић Барили, толико је обожавала хотел Москву да је свом супругу рекла: „Знаш Бруно, заричем се, да ћу кадгод будем пролазила кроз Београд, увек одседати у Москви.“ У хотелу су младенци први пут преноћили 1909. када су из Пожаревца, преко Београда, возом кренули у Италију у посету породици Барили. Шетајући околним улицама, у близини хотела, Бруно је опазио некакав „чудан“ мирис, па га је Даница одвела у прву ћевабџиницу, на вечеру, покушавајући да га научи да правилно изговори: „Ће-вап-чићи“.

До краја свог живота Даница је често одседала у овом хотелу. Моска је отворена 14. јануара 1908. уз присуство краља Петра Првог Карађорђевића, који је био Даницин близак рођак и који јој је обезбедио стипендију за школовање. Она је студирала музику, клавир и певање на конзерваторијуму у Минхену, где је, у новембру 1905, упознала свог будућег супруга, такође студента музике, Италијана Бруна Барилија. У том браку, добили су ћерку Милену Павловић Барили.

Из Удружења Милутин Миланковић из Београда и књиге „Милутин Миланковић и одбрана отаџбине“, аутора Слободана Стојановића, сазнајемо да је и Миланковић често седео у кафани Москва. То је било у периоду (током и између) два Балканска рата (1912/1913). Сâм Милутин Миланковић, о томе пише: „То је био и предмет разговора нас неколицине професора који смо се свакодневно окупљали око засебног стола у кавани Москва. Знали смо да кључ тога питања, држи у својим рукама, Никола Пашић…“

Српски математичар, астроном, климатолог, грађевински инжењер, доктор техничких наука… – Милутин Миланковић имао је свој сто у „кавани“ Москва. Баш те 1913, за неким суседним столом, недалеко од Миланковићевог, у гостоници Москве, седели су Милева Марић Ајнштајн и њен супруг Алберт који су у хотелу одсели 1913. У Србију су допутовали са своја два сина, па супружници заједно обилазе Нови Сади, Тител, Каћ, Београд и Беч.

Пет година по отварању хотела, они су у гостионици Москва пили кафу, а још увек се препричава како се познати физичар у пратњи супруге, у башти хотела, дружио са пролазницима. Београђани су „српског зета“ ословљавали са „господин научник, шашави Марићев зет.“

Милевин отац, Милош Марић, био је веома имућан човек, па је Алберту и Милеви финансијски помагао када су се венчали. Постоје сачувани рачуни из којих се види да су они од тог новца куповали намештај за стан.

20. септембра 1913, они се дописницом јављају пријатељу у Цирих. Алберт је написао: 'Драги господине, од понедељка сам овде у сеоској тишини код моје таште и таста… Сутра са женом путујем за Беч. У уторак имам наступ на трапезу…'

Наступ на трапезу, било је предавање у Бечу, одржано 23. септембра 1913.

И тако су Алберт и Милева отпутовали из Београда за Беч, а децу су оставили код бабе и деде који су их убрзо одвели на крштење, на Малу Госпојину, у Николајевску цркву у Новом Саду. Црква се налази у близини Кисачке бр. 20 где је саграђена раскошна кућа Марићевих. Локални часопис „Застава“ о томе је известио: 'Јуче су два мала Швајцарца, синови др Алберта Ајнштајна, професора на Универзитету у Цириху, и унуци нашег цењеног пријатеља и суграђанина Милоша Марића, мали Ханс и Едуард, крштени у православној вери по жељи свога деде Милоша.'

Милева је у Бечу слушала Албертово предавање на Конгресу природних наука, а потом су се дружили са колегама из целе Европе. Ово је био њихов последњи заједнички долазак у Србију. Нема података да је Алберт икада касније долазио у Србију, без Милеве.

„Што више гледате у лепо, то више лепоте налазите у свету…“ – рекао је једном приликом Паја Јовановић. Занимљиво је да је наш познати сликар Паја Јовановић, кога често цитирају на ФБ хотела Москва, урадио портрете многих знаменитих Срба, а међу њима Милутина Миланковића, Михајла Пупина и његове ћерке Варваре.

Данас се портрети господина Пупина и госпођице Пупин налазе у Народном музеју у Београду; а Миланковићев портрет, његова породица која живи у Аустралији, поклонила је Српској академији наука и уметности (САНУ).

Као редован посетилац бечких музеја и галерија, Милутин Миланковић ту упознаје познатог српског сликара Пају Јовановића. О успеху Јовановићеве изложбе у Бечу, Миланковић пише: „Колосално његово платно (Битка у Теутобуршкој шуми) начини огромну сензацију и однесе највишу награду, не мање и остале његове слике које је излагао у Уметничком павиљону, а особито његови мајсторски портрети бечких лепотица.“ Милутин и Паја су се спријатељили и остали блиски све до Пајине смрти.

Преломни тренутак у стваралаштву Паје Јовановића био је боравак у Америци током 1902./1903. Уметник је намеравао да у Обећаној земљи наслика више портрета, и евентуално приреди изложбу радова насталих на новом континенту. Како је писала штампа, Паја стиже у Америку на позив свог пријатеља-сликара Артура Ферариса (Arthur von Ferraris) који је у Америци стекао име цењеног и траженог уметника. Паја је између осталог био и Пупинов гост. Пупин је тада поручио од Паје свој портрет, али и портрет своје ћерке.

Пупин је користио сваку прилику да свом земљаку боравак у Америци учини што пријатнијим и да му буде добар домаћин. Сликар је њихове портрете довршио у свом њујоршком атељеу, по скици или по фотографијама које је добио у Пупиновој лабораторији на Колумбији. Пупин се до краја свог живота (1935.) дописивао са Пајом Јавановићем који је овоземаљски живот заменио вечним 1957.

четвртак, 18. април 2024.
9° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво