Читај ми!

У земљи банака и сирева оставио сам здравље, 2. део

Када је господин Васлија стигао у Швајцарску крајем седамдесетих година у њој су већ били српски радници, већински неквалификована радна снага, највише пореклом из Свилајнца и Прокуља.

Од Мајевичана, седамдесетих година у Ивердону код Лозане, радили су Ђоко Тешић, Велимир Лукић, Спасоје, Ђоко и Ђорђо Божић, Ристо Рико Алексић, Цвијетин Ђурић, Михајло Радовановић, Станоје Лукић, Милан Ристић. Обреновић је упознао и зубара, доктора Николу Милева, чију ординацију данас води његов син Бојан Милев.

После распада Југославије упознаје и друге особе наше националности. Један од њих је био и Драгослав Поповић, стоматолог, велики хуманиста. Др Поповић је пореклом из Србије, из Житорађе, села у ком су рођени Ивица Дачић, српски министар и Светлана Цеца Ражнатовић, српска народна певачица.

У то време, почетком деведесетих година, др Поповић је био преседник Српског културног савеза у Швајцарској. Ова кровна организација српске дијаспоре у Швајцарској настала је крајем 1992. године уједињавањем Српског друштва "Никола Тесла" из Цириха са још шест српских друштава. У време санкција Међународне заједнице према Југославији и Србији, швајцарске власти су дозволиле регистрацију под именом Српски културни савез.

Циљ му је био да окупља Србе и Југословене, њихове клубове и удружења, организује друштвени, културни и спортски живот. Помогао је у оснивању појединих клубова (Радио клуба “Младост”), удружења (Удружење лекара и зубара, Удружење привредника, Удружење жена “Милева Ајштајн”) и појединих савеза (Савеза фолклорних група).

Савез је организовао јавне протесте и демонстрације против антисрпског деловања Међународне заједнице у Цириху, Берну, Паризу, Берлину и Бечу. Водио је акцију “Негујмо српски језик”, одржавао је Дане српске културе, Свесрпски самит у Цириху, Фолклорни фестивал “Све боје јесени” у Лозани, обнављао је културу сећања на хероину Милеву Ајштајн и хуманисту др Арчибалда Рајса.

Само у току бомбардовања Србије од стране НАТО 1999. године, прикупио је близу 2,5 милиона франака и послао српском народу у матици.
Српски културни савез је од 2010. године одлично сарађивао са Удружењем Мајевичана, нарочито на прикупљању хуманитарне помоћи за најсиромашније Мајевичане. Милион франака била је помоћ која је 2014. године послата из овог савеза страдалима од поплава у Србији, БиХ и Републици Српској. Од 1992. до 2022. године Савез је имао десет председника. Међу њима били су Стојан Стојановић, Томислав Перић из Угљевика, док је Васлија Обреновић био члан Управе Српског културног савеза у Цириху.

 Два сина, снаје и унуци

Две швајцарске плате биле су довољне Обреновићима у Ивердону да школују синове, која су одрастала у селу Козјак и пристигли у Швајцарску.

"Наш старији син Славиша Обреновић је у Швајцарску дошао после завршене осмогодишње школе у Лопарама. Уписао је средњу школу у Ивердону, у којој је добро учио. И ђаци и професори су му говорили да би могао завршити факултет. У средњој школи је завршио за електроничара, смјер ниске струје. Није хтио одмах наставити школовање на факултету, јер је желио мало да ради. Славиша је мало радио у „Пласети“ на продаји информатике, телевизора, радија – сектор wi-fi. После је прешао у „Сибелек“, интернационалну фирма за производњу компјутера и програма за радне машине за обраду метала. Своје производе је ова фирма продавала широм свијета, највише по Турској. Код нас купац је био „Јешиград“ из Бања Луке", прича нам Васлија Обреновић о свом старијем сину.

Славишина супруга Миланка, пореклом из Црне Горе, завршила је текстилно-техничку школу у Подгорици и дошла у Швајцарску код сестара. У Швајцарској је Миланка упознала Славишу Обреновића. Родила је Славиши кћерку Настасију и сина Немању. Оба детета су рођена у Ивердонским Бањама и православно крштени у Мачковцу. Нажалост, остали су без оца, јер је Славиша преминуо 2016. године од карцинома. Деца данас похађају швајцарску гимназију. Мајка Миланка ради у локалној клиници као инструметалка у операционој сали за дневне захвате. У тој клиници пацијент дође ујутро, оперишу га и поподне већ може да иде кући.

"Млађи наш син Саша је у Швајцарску дошао из села Козјак у прољеће 1981. године. Имао је само пет месеци. Обавезно школовање је завшио у Ивердонским Бањама, а средњу школу у Лозани. Кроз посао је студирао менаџмент у Лозани. Саша је радио у њемачкој међународној фирми „Њаго“, која производи елементе за разне конекције. Од прошле 2021. године је запослен на швајцарској жељезници", казује нам Обреновић.

Сашина супруга је Јокица Обреновић из села Мртвица. У Лопарама је завршила куварски занат и ради као куварица у ивердонској болници. Родила је ћерку Валерију, данас гимназијалку и сина Луку, данас ученика у основној школи. И ови унуци Васлије Обреновића су крштени у селу Мачковцу у цркви Рођења Пресвете Богородице.

У Ивердонској бањи, где је Васлија Обреновић живео три деценије, и где су живели и радили његови синови и снаје, било је чак педесетак српких породица пореклом са Мајевице и других крајева Југославије. У Ивердону је био југословенски клуб „Никодије Стојадиновић – Татко“ где су се окупљали наши Југословени чувајући своје обичаје понесене са собом, а остављајући своја огњишта.

  Важно је да смо заједно

Распадом Југославије, почетком деведесетих, Мајевчани и други Срби у Швајцарској кренули су са оснивањем завичајних српских клубова. У Ивердону су основали српски културни клуб „Српска слога“. Та гастарбајтерска „слога“ није дуго потрајала међу швајцарским Србима као и други српски клубови и удружења широм Швајцарске. Угасили су се због нерада, српских свађа и неслоге.

Славиша, следећи очеву идеју, основао је фудбалски клуб ФК „Будућност“. Предајући клуб другом руководству брзо је и ФК „Будућност“ ставила кључ у браву.

Водећи се жељом за чувањем обичаја из роднога краја Славиша оснива фоклорно друштво „Бројаница“. Захваљујући деци и брату Саши, кћерки, братаници, супрузи, снаји и вредном и добром нашем подмладку овај фолклор и данас живи.

Питали смо Васлију Обреновића по чему памти Швајцарску, да ли по скупоценом накиту, сатовима, сиревима и чоколадама...

"Нисам особа која се истиче по бренидираним стварима. Имам класични сат „Тисо“, а чоколаде „Милка“ и „Каје“ се подразумевају као обични слаткиш. Од аута возим Сеата", каже Васлија.

Питали смо га да ли зна колико милиона франака је вредан његов рад у Швајцарској, јер ју је својим рукама градио и да ли је од Швајцараца добио призање за тај вишедецнијски рад?

Васлија Обреновић каже да је захвалан швајцарском народу и њиховим властима што су их удомили, дали посао и шансу за нормалан живот.

"Швајцарска је хумана земља, али је везана само за своје Швајцарце. Никада у Швајцарској код Швајцарца нећете чути или видети да хвале неки туђи производ или туђи рад. Швајцарац живи прво за Швајцарску, па онда за себе", искрено нам је одговорио Васлија Обреновић.

Последњих година Обреновић је активан у Удружењу Мајевичана у Швајцарској. Бави се хуманитарним активностима и са својим зељацима помаже српски народ у завичају. Сваког Божића искусни активиста Васлија Оберновић набавља до стотину прасића, које пече и потом са члановима Удружења поклања социјално угроженим житељима града Лопаре и околних села.

"Ми желимо да наш народ буде срећан, да заједно са нама из туђине у завичају прослављамо најрадоснији црквени празник, рођење Исуса Христа", искрено ми је рекао господин Васлија Обреновић, грађевинац у Швајцарској, а пензионер у Републици Српској.

Први део текста "У земљи банака и сирева оставио сам здравље" погледајте овде.

 

уторак, 21. мај 2024.
28° C

Коментари

Re: Poreklo
Чије гене носе народи у региону
Imam novcic od 1 centa dole je vrednost ponudjena 6000 dinara
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Imam mali novcic 1 cent
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
Косовски вез
Нематеријална културна баштина Србије – косовски вез
Prodajem
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара