Прва књига Саше Савића "Четврта виолина“

Поред аутора, о књизи су говорили Вук Ршумовић, редитељ, и Иван Станковић, маркетиншки стручњак.

„Све што радим у животу, радим са доста страсти", рекао је на промоцији Саша Савић: „Радим искључиво ствари које волим и, ако сте потпуно посвећени томе, резултати увек дођу. Најважнија ствар у мом животу је то да сам увек био много више заинтересован за сутра него за анализу онога што је било јуче. Можда је то формула која води ка успеху."

Савић је роман писао током короне, у самоћи, и писање му је помагало: „У поновном вихору промена у нашим животима које нисмо тражили, мени је писање ове приче заправо било терапеутски." Саша је истакао да је важно да имаш јасан циљ, али и нереалне снове: „Ако имаш нереалне снове, а ја сам увек имао нереалне снове, онда нађеш времена и начина да своје снове и циљеве испуниш. Боље је испунити 70% нереалних снова него 100% нечега што је једноставно и лако."

Иван Станковић је поменуо импресивну каријеру коју је Саша направио: „Од свих људи који долазе из региона, Саша је постигао највећи успех у једном врло компетитивном окружењу као што је маркетинг, а то је окрутан свет где је важан само резултат и где влада закон последње децимале. Управо тај оштар корпоративни став који мора да има, како би водио велике послове и клијенте, компензује дајући душу кроз ову причу, тако да је он један 'homo duplex'."

Причу о босанском јавору ребрашу од кога се праве најбоље виолине Вук Ршумовић је од Саше чуо доста раније: „Ова прича је настајала више хиљада пута у Сашиним препричавањима једне авантуре која му се догодила '92. године. То је истинита прича због које се грохотом смејете када вам је Саша прича, будући да је он 'master storyteller'. Сваки јунак и сваки однос је толико апсурдан и невероватан, толико је монтипајтоновски луд да је све на граници могућег.

Ово је роман који има доста хумора у себи, али је у суштини метафора једног периода и свеукупне судбине људи са ових простора. На крају долазите до поенте која је јако потресна и болна, и која вас тера да се преиспитате."

„Мени је било важно да ову књигу напишем, пошто сам био у паничном страху да ће се те дивне успомене изгубити", рекао је Саша.

Четврта виолина у оркестру је вишак и то је подстакло Савића да размишља о животу: „Наши животи нису ништа друго него један оркестар којег ми покушавамо да будемо део и добијемо прилику да се покажемо. Ово је прича о избегличком времену моје генерације, а може се пренети и на животе избеглица, јер кад се деси рат или било која слична ситуација, одузме вам простор и промени живот, и готово сигурно постајете та четврта виолина и онда је питање како се домоћи те столице у оркестру живота и како доказати себи и свима око себе да сте вредни и да сте заслужили да будете укључени у причу."

„Јавор ребраш јесте свети грал, нешто за чим наши јунаци трагају, који је много више од једног дрвета које ће нашим јунацима донети могућности да се обогате. Он је тачка у коју се сливају све њихове амбиције, стремљења, маштања о лепшој будућности", закључио је Вук Ршумовић.