Повезали су нас стихови испод истог комада неба

Збирка је рођена је Швајцарској, у Сан Галену, једног хладног фебруарског дана, одмах по пријему тужне вести о одласку музичког симбола наше младости - Ђорђа Балашевића. Стихови су сами од себе потекли, заједно са сузама, мешали су се у једну заједничку инспирацију која је изнедрила и отелотворила коауторску књигу Татјане Дујовић и потписнице ових редова.

Међутим збирка је инспирисала и поетски трио "У три речи" да стихове говори у природи, на језеру, крај реке, у шуми, у Швајцарској.

Божица Боба Недељковић, инерпретаторка влашких изворних песама,  вештим режирањем сцене, у швајцарској природи, допринела је посебном штимунгу.  Песникиње је обукла у предивне, шарене одевне предмете.

Стихови који се говоре и гледају, бајковити спој на Боденском језеру, спој који је остао записан за сећање на једно дивно и носталгично дружење, далеко од граница родне груде.

"Ова књига настала је сасвим спонтано, као и наше познанство и велико пријатељство. Раду и мене везују заједничко порекло, љубав према поезији и домовини. Док смо у хладној Швајцарској сви чекали да се мере ублаже, и да без потешкоћа одемо у Србију на одмор, из наших душа избијале су потиснуте песме. То је један од начина да се носталгија заобиђе и бар мало одложи. Рада и Божица су биле моје просвећење у овој снежној земљи. Искрено сам се радовала сваком викенду и рецитацијама које смо заједно, са пуно љубави и труда, припремале и снимале на више лепих локација. И поред тога што су нас киша и јак ветар често ометали, расположење је било на врхунцу, а дружење и Бобина домаћа кухиња обавезни пратиоци готово сваког сусрета", присећа се коауторка књиге, песникиња Татјана Дујовић, и додаје да је веома захвална Ради Рајић Ристић која ју је научила креативности и подстакла поетско стварање.

"Спој различитих генерација на мене је деловао инспиративно, што је дало огроман резултат. Креативност и уметност могу се испољавати на различите начине, што је поетски трио "У три речи" са много љубави, искрености и пуног срца покушао да дочара и приближи",  каже Татјана Дујовић.

 Поезија као сневање и буђење (из рецензије књижевнице Тодоре Шкоро)

Песнички двоглас у збирци Комад неба, специфичан је по неколико основа. Татјана Дујовић, једна од коауторки, свршени је мастер професор српског језика и књижевности, веома млада, и годинама, и песничким искуством. Ово је њена прва збирка песама. Рада Рајић Ристић, с друге стране, искусна и животом, и у поезији. Нашле су се на истом путу, али њихови гласови, нужно певају различито, међутим, не и дисонантно. Тај звук који се, њиховим стиховањем чује, могао би се назвати - поезија сневања и буђења.

Татјана Дујовић је та која у својим песмама снева, слути, нада се, замишља, јер, логично, за многа животна искуства, својим младим годинама, још увек је ускраћена. Али младалачка усхићеност пред светом, њена проницљивост, њен полет кад говори о радостима, и њена емпатичност кад пише о тугама, умеју да изнедре добре стихове, какви су у песми " Поноћ"(Угаси поноћ у срцу/воштаном свецом,/ и окупи миле ти душе/ око разбукталог пламена.), какве ни много зрелије године и песничко искуство не би могли да изнедре пишући о неминовности смрти, о тузи због отишлих и срећи што је пламен сећања, ипак, вечан. Мотиви у песмама Дујовићеве су разнородни, она пише о свему што стих завређује, о љубави, али и о природи, животињама, па све до рата. Луцидни је посматрач и певач свега око себе, и у себи. Песма "Длан" има посебну снагу и животност и једна је од најуспелијих у овом избору песама.

Рада Рајић Ристић већ неколико деценија своју уметничку стварност обликује стиховима. У овом песничком "дуелу" њено бих песничко певање назвала - буђењем. Њене су песме и проживљене и преживљене, те из њих избија мудрост зрелости и искуства, али и бол, каква се јавља са буђењем, после једног лепог, бајковитог сна. Радини стихови о љубави нису само о љубави, јер она искуством зна да је љубав много више, да је живот сàм, а он често нуди трновите стазе и болне изборе. Међутим, одустајања код ње нема.

" Пронађи путању, стазу, путељак/ и ходај док се не умориш од снова", каже она у песми "Закрпи срце". Она "гараве ноћи носи као победу", у песми "Узалуд", а она признаје да "Деси се да се живот одрони као стена" (песма од само три стиха, али једна од најснажнијих у збирци), али и тада има решење које само огромно искуство може да понуди. Тада песникиња каже: "покупи одрон и гради му нови дом".

Читаоцима ће свакако понуђена збирка бити занимљива, јер ће се у њој пронаћи многи, управо зато што је писана са два различита дискурса животног искуства. Обогаћене преводима на неколико језика, песме Раде Рајић Ристић имаце и своје читаоце на многим меридијанима света, онако како смо од ње, у бројним досадашњим збиркама, и навикли.

 Из рецензије Благе Мандић

Поезију пишу само одабрани. Међу миљеницима небеса је и Рада Рајић Ристић која, захвална на том дару, неуморно ниже стихове. Нежно нас подсећа да се чудесна лепота крије и у мирису липе на родној груди, у звездицама у погледу, али и бакиним поукама које волшебно, попут анђела чувара, и немогуће чине могућим.

Радине песме су, може се рећи, плодови емотивног распећа између отаџбине и туђине. Али, пре свега, оне су исконски говор душе спремне да се увек и свуда свим искушењима одупре љубављу.