Српски сеоски фудбал у Румунији (први део)

Фудбалска лопта, према речима Србољуба Мишковића, била је најлепша и незамењива ствар на свету. Заједно су кроз глас фудбала Срби делили моменте дружења, пријатељства, авантура, радости и туге. Социјална моћ фудбала имала је позитивну улогу у српској заједници. Магија фудбалских терена!

Фудбалска чаролија међу Србима у Горњем Банату настала је у међуратном периоду. Ентузијазам је почео да се испољава према овој спортској дисциплини још двадесетих година прошлог века.

У Кетфељу, на основу споразума омладинаца, оснива се 1926. године спортски клуб „Славија" који је имао двадесетогодишњу активност. Гласили су за бољи клуб у околинни, а већ 1946. године традицију наставља новоосновано удружење „Црвена звезда". У Великом Сенпетру, до прве фудбалске лопте дошао је Јован Лацић. Према Љубомиру Степанову, играње овом лоптом изродило је прве фудбалере, па се јавила потреба да се активност организује. Учињено је то 1928. године оснивањем фудбалског клуба „Делија". Поникло је и неколико запажених спортиста, попут Јована Илина који је наступао, након „Делија", у месту Баја Маре и Мирослава Видака, који је био дугогодишњи голман „Политехнике" из Темишвара. Данас фудбалски клуб још увек постоји и носи назив „Плави делија".

У Ченеју фудбал се почео играти још 1922. године. Биле су то праве свечаности, како пише Игњатије Попов. Испред фудбалера до игралишта свирао је дувачки оркестар. У почетку, Срби су играли за немачки клуб „Спортферајн". Први је од Срба заиграо Војин Грујичин, а како је број играча Срба растао, родила се идеја да се оснује српски фудбалски клуб „Војводина". Расправљало се у читаоници, где је председавао Обрад Малетић Бата. Игњатије Попов бележи да је тај клуб „после цркве, школе, читаонице, хора и српског бирта, постао шеста установа око које су се окупљали Срби мештани". Иначе, фудбалски клуб „Војводина" постојао је и у Чанаду.

У Српском Семартону све је почело 5. јула 1931. године. Тога дана, према казивању Србољуба Мишковића, одржана је седница, на којој је одлучено да се оснује спортско друштво под називом „Спорт-клуб Обилић". Први је донео лопту у село Илија Чолаковић. Педесетих година, фудбал је у свим селима Горњег Баната доживео прави препород. Оснивањем ППК 1950. године побољшана је материјална подршка и почела су да се издвајају финансијска средства за ангажовања. Главни такмац семартонском „Обилићу" је била екипа „Флакара" из Парце, која је иначе настала сједињавањем 1948. године српског сеоског тима „Слога" из Парце и румунских играча.

„Обилић" је, иначе, постигао највећи успех 1984. године када је промовисан у Трећу лигу, након баража са представником жупаније Долж, „Униреа" Ванжу Маре. Након децембарске револуције 1989. године поред „Обилића" у Семартону се оснива још један фудбалски клуб „Јединство". Паралелно, оба клуба су одржавала сусрете. „Међутим, како је време пролазило, тако је бивало све мање финансијских средстава за одржавање екипа, превоз, спортску опрему и слично, да би пре неколико година фудбал једноставно престао да се игра на стадиону крај рибњака", вели Србољуб Мишковић.

У суседном Дињашу, прву лопту је донео Ђура Тодоров 1924. године, поклонивши је свом сину Милошу Тодорову, на чију ће се иницијативу 1932. године основати културно- спортско друштво „Напредак". Између два светска рата, Дињашани су играли пријатељске утакмице, а сусрети са комшијама Семартонцима већ су тада изродили ривалство. Педесетих година настаје сасвим другачија атмосфера. Фудбалско друштво се реорганизује уз подршку кооперативе и мења име 1957. године у „Партизан". „Онда је било врло занимљиво, или ћеш бити Црвена звезда или Партизан", каже професор Светозар Марков. Осамдесетих година Дињашани посебно бележе успехе у тадашњем рејонском такмичењу. Највећа имена која су пронела славу Дињашана су, према казивању Светозара Маркова, Мирослав Ђукић, Душан Радин и Илија Путић. Дешавања након Револуције била су гробар за „Партизан".

У Иванди је фудбал такође био најважнија споредна ствар на свету. Имена која су посебно прославила иванђански фудбал су Брацика Фењац, Бора Панић и Александар Черчел. Међутим, према речима Боре Панића за недовољно развијање фудбала у Иванди најзаслужнији су неизграђена путна инфраструктура и слаба повезаност возом. „Ни Српски Семартон, као и Дињаш и Иванда више немају школе, то као да говори и објашњава зашто више не постоје српски клубови у овим местима", доноси закључак Бора Панић. „Увек помислим како је то тако брзо, одједном, све нестало бесповратно", додаје Бора Панић, некадашњи прослављени ас КФР-а и члан младе репрезентације Румуније.

Добрих играча било је и у Рудни. Међу тамошњим Србима неговао се култ фудбала који је изродио једног Драгољуба Петака, бившег играча „Политехнике", који је наступе забележио и за младу репрезентацију Румуније.

Изгарало се и у Банатској Црној Гори за фудбалском лоптом. Тамошњи Срби нису имали потребе да у оно време путују за Београд на дерби између Црвене звезде и Партизана. За тако нешто су се старали играчи „Црвене звезде" из Станчева и „Партизана" из Краљевца. „У Станчеву, поред терена, где је велики брег, људи су почели ту да седе, тако да је то постала трибина, заправо „природна" трибина", говори Милан Голубов, некадашњи играч Станчева. Постојао је и фудбалски клуб „Младост" у Петровом селу, међутим, у почетку сви су они играли пријатељске утакмице, после су се такмичили у промоцији, да би касније наступали и у жупанијском такмичењу. Фудбалском развоју у Банатској Црној Гори посебно је помогао професор Јован Сујић.

На неки начин, фудбал је некада Србима деловао као аналогија за мегдан и борбу. У начину на који су се обујмљивали поједини клубови видљиве су бура, ватра и страст. У Фењу се српски фудбалски клуб звао „Душан силни", у Немету „Краљевић", па затим „Борац", у Мехали Срби су имали „Хајдук", у Кнезу „Кинезул", као алузија на Паула Кинезуа, средњовековног борца против Турака. Године 1928. у Великом Сенпетру је основан „Делија", у Варјашу прво „Чета", па 1942. године „Орао".

Према писању Арона Росића, најзанимљивије су биле утакмице између фудбалера Варјаша и Великог Сенпетра. „Пролог" једне од тих утакмица присутан је у стиховима Лазара Илића:

„А кад после подне сунце пече, пуца
Стиже и Спорт клуб Варјаш на осам каруца.
Лепих коња и скупих серсама
Усред ових тешких мука,
Скупих тешких дана, итд."

Фудбалски тим у Варјашу од 1956. године носи назив „Црвена звезда". После дугог низа година успева да се квалификује 1983. године у жупанијску лигу. Фудбалски клуб и данас функционише. Из овог окружења, поникао је Срђан Лукин, бивши репрезентативац Румуније и члан Полија, Стеауе, Динама, КФР Клужа и других екипа.

„Некада је и Саравола имала добар тим, међутим, та генерација је сигурно отишла на други свет", сећа се професор Стеван Мијатов некадашњег српског клуба „Слога" из Сараволе и играча који су остављали запажене утиске на терену попут Богдана Чокова. Стеван Мијатов се нарочито присећа приче о гостовању београдске Црвене звезде у првој послератној години у Темишвару и поклона који су тада Варјашани и Сараволци на челу са Радованом Мијатовом даровали Београђанима. Били су то дресови и пехар на коме је урезано „Саравола", који још увек стоји у витрини најтрофејнијег српског клуба.

Фудбал има и другу страну. Он, пре свега, представља игру промена и изненађења. Тако, данас, једва да се и види котрљање фудбалске лопте у селима, многи терени су неуредно обрасли травом, а уместо звука звиждаљки, допиру из даљина само сабласни звуци врана. Фудбалски сусрети српских екипа некада су илустровали бројност и полетност српске заједнице, данас њихов недостатак указује, пре свега, на одумирање села и нестанак и одлазак српске заједнице из руралних крајева, који су вековима били њихов природни бастион. У фудбалу, као и у животу, ако се не примете ударци који долазе, настају највеће штете. Зато се, некако, пребрзо српски сеоски фудбал суочио са нестајањем.
Никола Лакић