Књижевник Александар Саша Јовановић у Цириху

Александар Саша Јовановић рођен 25.01.1970. у Београду, а од 1996. године живи и ствара у Франкфурту на Мајни, Немачка.

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења писаца Седмица из Франкфурта. Објавио је до сада три самосталне збирке: Обрачун са собом (2007), Антологија бола (2010), као и превод на немачки језик 2008. Anthologie des Schmerzes.

Песме и приче су му објављиване, осим на српском, и на македонском, немачком и лужичко - српском језику у књижевним часописима и алманасима. Књиге су му до сада промовисане на сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Лајпцигу и Лондону, као и у емисијама из културе и страним радио станицама. Добитник је више награда.

Последњих неколика година, осим писањем, бави се и организацијом гостовања позоришних ансамбала из Београда у Франкфурту.

Наслов "Моји пријатељи песници" представљен је такође на прошлогодишњем Сајму књига у Београду као на промоцијама широм Србије и Немачке. Због великог интересовања за његов књижевни рад, Радио Круг је позвао књижевника да своја дела представи и читалачкој публици у Цириху.

Саша Јовановић каже да је Антологију бола стварала судбина и да је то његова лична биографија. На питање зашто наслов Моји пријатељи песници, Јовановић је одговорио:

"Живећи на Западу, у срцу европског капитализма, за више од двадесет година обишао сам и посетио разна места, сусрео се са разним људима, наравима, правилима понашања и деловања. Често сам хватао себе у размишљањима како ово није место за мене, како сам промашио век у коме живим, не прихватајући ту трку и грабљење камења и спремности да у сваком тренутку сабирам, одузимам, делим и размишљам шта је за мене најисплативије, шта ће ми донети корист - материјалну, наравно.

Људи који умеју да буду одушевљени речју, стихом, реченицом, песмом су реткост. Још већа реткост били су они који су ме могли одушевити тим истим стварима. Хтео-не хтео, човек (поготово наш) доласком на Запад неприметно упада у један зачаран круг из кога ретко ко успе да изађе. Можда је моја срећа што ни пре доласка на ове меридијане нисам показивао уобичајено интересовање и глад за новцем, аутомобилима, зидовима, квадратима и осталим статусним симболима који нам се веома лукаво сугеришу и који су одавно постали мејнстрим у размишљању већине - небитно које су боје коже, којој нацији или религији припадају.

Иако сам и ја имао сан - да могу бити неко други - а не ЈА. И њега сам најскупље платио. Тим пре је моја радост била већа када сам почео да срећем и упознајем људе који су другачији. Који зраче својом једноставношћу и не мисле да је све у новцу. И некако је и логично да су то уметници - у овом случају - песници. Али, не бити уметник када си у друштву, него када си сам са собом, када си оно што јеси. А таквих има. Оних који виде лепоту постојања, али и њену муку. Који свој крст носе без негодовања. Који се радују туђој срећи и успеху и који су ме заувек купили неким гестом, причом, стихом, осмехом. И сви су са простора верига света и живе (скоро сви) на простору који данас зовемо Западна Европа. Углавном вама непознати. „Мали" људи. Али су им срца толико велика да се у њима, као у најчистијим планинским језерима, можете купати. Ово су приче о њима", испричао је Јовановић.

О судару светова у предграђу Европе, о борби да улице из старог живота не буду избрисане оним новим са светских раскршћа, о пријатељима које је као бисере расуте по целом свету стављао у стихове и чувао од заборава, обрачуну са собом, испричао је своју Антологију бола, песник Александар Саша Јовановић. 

Божица Боба Недељковић, вокална солисткиња и Сандро Алексић, професор музике били су музичка пратња песмама и причама Саше Јовановића.