Приближавање матице и дијаспоре тема предавања у Инзбруку

Скуп је имао хуманитарни карактер, јер је сав приход од донација, као и 25% од продатих књига Немање Девића "Српска прича" и "ОЗНА - документи", био намењен хуманитарним акцијама СПОЈИ-а за помоћ социјално угрожених вишедетних породица на Балкану.

Филип Влајић, председник и један од оснивача организације, поздравио је све присутне госте, међу којима су били и прота Александар Столић, парох инзбрушки, отац Михаило Гавриловић, парох куфштајнски, Живорад Карајовић, председник Црквеног одбора инзбрушког, мр Гордана Надлер, чланица Црквеног одбора инзбрушког и истакнута чланица српске заједнице у Инзбруку, предузетник Зоран Цвијановића из Лангкампфена, власник угоститељског објекта „Нојвирт Зоки" (Neuwirt Zoky) и почасног члана СПОЈИ-а, као и наше пријатеље из Минхена, који су дошли из Немачке да би присуствовали овој вечери.

Специјални гост вечери била је сигурно госпођа Обренија Камерландер, братаница капетана Милутина Милутиновића, (у Инзбруку познатији као Сима четник или капетан Миле), који се после Другог светског рата током којег се на монархистичкој страни борио против окупатора, усташа и комуниста, настанио у Инзбруку где је помагао многим нашим досељеницима, који су интензивно долазили 60-их година прошлог века.

Госпођа Камерландер је присутнима испричала неке од интересантних детаља о њеном стрицу, капетану Милутиновићу, којих се она сећа, а међу гостима било је и оних који су лично познавали Симу, као и оних који су од својих очева и дедова слушали приче о њему.

Филип Влајић је рекао да је СПОЈИ ову тематику изабрао јер сматрају да је данас још увек превише подела и предрасуда међу нашим народом, а поготово између дијаспоре и матице. Он је такође подвукао да је врло важно да се наш народ уједињује око заједничких циљева и да се то не дешава само када нас погоде неке веће невоље.

Борисав Челиковић је говорио о Јовану Цвијићу који је покренуо пројекат о истраживању насеља и порекла становништва на свим просторима на Балкану где су Срби живели - од Украјине коју су населили Срби у време друге сеобе, коју је описао Милош Црњански у Сеобама, до крајева у Трсту, Белој Крајини и Галипољу. Циљ је био да се забележи шта су преци тих људи знали и пренели о својим прецима, како би ти важни историјски подаци остали потомству. Цвијић је тај пројекат започео, али због Балканских ратова и Првог светског рата, који су закачили и самог Цвијића (преминуо 1927. год), он тај пројекат није могао да настави. Нажалост, ни до данашњег дана тај пројекат није завршен, иако су неки његови ученици и следбеници наставили рад на истом.

Борисав Челиковић је објаснио да је мисију Цвијића са својим сарадницима из Службеног гласника наставио тако, што су покренули библиотеку Корени у оквиру које би требало да буде издато 80 књига у којима ће детаљно бити представљено порекло српског народа на темељу онога што је Јован Цвијић замислио.

До сада је издата 41 књига под насловима: Насеља српских земаља, Насељавање Србије, Србија, Гружа, Лепеница, Таково, Ужички крај, Драгачево, Качер, Јасеница, Околина Београда и Смедерева, Руднички округ - Рудничка Морава, Шумадија - Шумадијска Колубара, Ваљевска Тамнава, Колубара и Подгорина, Средње Подриње - Јадар и Рађевица, Јагодински округ - Белица, Левач и Темнић, Поморавље - Велике Мораве - Ресава и Кучај, Млава - Хомоље - Звижд, Пореч - Крајина и Кључ, Црна Река, Тимок - Заглавак - Буџак - Сврљиг, Алексиначко Поморавље - Бања - Голак, Галипољски Срби, Пиротски крај, Власина и Крајиште, Пчиња, Црна Гора и Моравица, Стара Србија и Македонија, Косовско Поморавље и Качаник, Сиринић - Средска - Гора и Опоље, Косови I и II, Дреница и Лаб, Топлица и Добрич, Пољаница и Клисура - Грделица и Доња Власина, Врањско Поморавље I и II, Јабланица и Пуста Река, Нишки крај.

Осталих 39 књига које би требало да обухвате остале крајеве на којима су живели и живе Срби, планирано је да буду написане у наредних 7 до 10 година.

Челиковић је говорио и о мањим српским заједницама у региону и расејању, такође важним, али запостављеним, а којима би матица Србија требало да пружи већу подршку. Са тим се сложио и Немања Девић, који је у свом излагању такође споменуо да је за неке озбиљније потезе и кораке у дијаспори или у емиграцији, што је по њему исправнији назив, ипак потребна већа подршка и помоћ државе Србије.

Девић је такође навео примере из 19. века наше историје, када су настајале читаве мреже школа у Србији које су подизали учитељи и наши учени људи који су се вратили из иностранства, напуштајући своје лагодне позиције зарад враћања у своју матицу пуну неизвесности, дајући јој оно најбоље што су имали.

Један такав сјајан пример десио се и 1914. године доласком 1.300 каплара, који су се, када је њихова отаџбина била угрожена, дошли са Универзитета у Београду, Берлину, Прагу, Паризу и других европских градова, где су студирали медицину, уметност, књижевности... То је један ванредан пример из бурне српске историје, а који се може применити и данас: да када се вратимо у матицу, било то на пар дана или заувек, нека то буде као пример другима - као светионици.

Немања Девић сматра да матица може доста да научи од дијаспоре. На пример, о оним стварима са којима се наши људи у расејању највише идентификују, а то су по њему - владавина права, подизање институција, прецизност, тачност...

Оба излагача су причала о важности очувања идентитета на коме мора синергијски да ради цео народ, држава, али и сваки појединац и оквиру своје породице, јер како Немања Девић рече те вечери: „Није срамота знати туђу песму, али је срамота не знати своју!".

Вече је настављено кроз дијалог са публиком, која је постављала бројна питањао односима матице и расејања.

Од добровољних донација и продаје књига те вечери сакупњено је 396 евра за помоћ социјално угроженим вишедетним породицама на Балкану, а пошто је господин Челиковић најавио да је библиотеку Корени могуће купити само у комплету, породица Влајић из Инзбрука откупила је све до сада изашле књиге, њих 41.