Нови роман Драгана Јаковљевића промовисан у Крагујевцу

Две деценије су прошле од изласка из штампе дневничких записа "Пештарења" Драгана Јаковљевића. Након десетак књижевних издања која је до сада објавио, овај аутор наставља да пише о Будимпешти, чији је становник већ четврт века. Овога пута учинио је то у форми романа, који говори о поетици приповедања и судбини приповедача. Како су оценили приказивачи романа, ово је књига о љубави према стваралаштву, према граду и људима, љубави према животу.

Организатор књижевне вечери била је Универзитетска галерија у Крагујевцу, а према речима запослених у тој установи, ово је био њихов најпосећенији програм у овој години. Детаљну анализу романа изложио је књижевни критичар, др Часлав Николић, професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, док је о аутору романа, његовом књижевном стваралаштву и научном раду на Филозофском факултету у Будимпешти, где је иначе запослен, говорила проф. др Драгана Литричин Дунић, декан Учитељског факултета Универзитета "Едуконс" у Сремској Каменици. Глумица београдског Народног позоришта Вјера Мујовић, илустровала је разговор надахнутим читањем одломака из романа и тако, поред осталог, успешно дочарала публици и амбијент предбожићне Пеште.

Живећи у непосредној близини места дешавања радње романа "Дечаци Павлове улице" Ференца Молнара, Драган Јаковљевић је одлучио да у свом новом роману исприча причу о занимљивим открићима главног јунака и наратора. Неке од тих приповести бацају другачије светло на Молнарово и наше доба. Како истичу приказивачи, Јаковљевић готово са еротским набојем описује љубавну игру између писца и компјутерског бланко документа, на којем изазовно трепери курсор који чека писца, односно почетак љубавнне игре стварања.

Посебна је ауторовa љубав према граду у коме живи. Он воли стару, грађанску Пешту, њене грађевине, становнике и манире. Диви се њеној архитектури, воли њене дунавске обале, на које је једном изашао, налик бродоломнику. Чак и кад је критичан према њој, у позадини је љубав према овом граду. Она је најснажније изражена у његовим лирским доживљајима Пеште, која му помаже у потрази за изгубљеним речима и са њим пише његова дела. Она је његова тајна љубавница. Лирски записи о томе отварају и затварају странице овог романа, који је испричан лепим, једноставним и лако разумљивим језиком, са упечатљивим поетским сликама.

Почевши од наратора, који је јунак свих прича, затим великана позоришне и музичке сцене, обичних људи, ауторових комшија, деце, пријатеља, књига је пуна занимљивих ликова и њихових сусрета. Деца, усамљена и сиромашна, која доживљавају велике обрте у својим животима, јунаци су овог романа. Њима аутор прилази са посебно емпатијом. Роман Драгана Јаковљевића нас асоцијативно и директно повезује са бројним делима укупне светске књижевности, а пре свега са романом „Дечаци Павлове улице" Ференца Молнара. Та књига је за главног јунака, као дечака, била незаборавни драгуљ детињства, који у овом роману добија свој неочекивани наставак и афирмацију.

Главни приповедачки ток романа казује о деструктивном односу паланачког духа малог провинцијског града у Србији према младом писцу који покушава да изда прву збирку приповедака, али захваљујући општем немару, незаинтересованости и учмалости такве средине, рукопис се неповратно губи. Дубоко егзистенцијално фрустриран млади писац неповратно напушта свој град тражећи место где ће моћи да оствари свој сан. Са собом носи сећање и књиге, међу којима је и роман Ференца Молнара „Дечаци Павлове улице". Та књига ће га одвести на север, куда су бројни Срби вековима пре њега, из невоље, одлазили, у Будимпешту.

Ово је роман о писцу кога прогони свест о изгубљеном рукопису. Он живи тај рукопис свесно и подсвесно и тај његов тајни, односно, једини стварни живот, само прекидају приче из стварности које, као писац по вокацији, бележи. Све га у овом стварном свету подсећа на изгубљену прву књигу. Потрага за њом, кроз приче које му се дешавају у новој средини, је уствари, потрага за самим собом. Ово је исходишна прича романа, а остале као да из ње извиру и у њу увиру. Радње тих других прича, осим сећања на трагедију у Шумарицама, дешавају се недалеко од његовог новог стана, у Будимпешти.

Већ у самом наслову, роман нам сугерише да је око нас много тајни и мистерија у животима људи, али и у њиховом стваралаштву, које чекају свог приповедача. Поетика овог романа има у основи архетипску идеју да прича мора бити испричана, јер ће у противном остати на њеном месту непролазни немир. За аутора, човек јесте прича за себе, јер он кроз причу одређује своје место у свету, а живот је приповедање.

Осим што је радња романа сабијена просторно, у једну улицу, сабијена је и временски: све се дешава у кратком временском размаку од католичког Божића до Нове године, а сећањем чини временске скокове у прошлост. На овај начин нам Драган Јаковљевић сугерише да се различите приче, или њихови фрагмнети, не дешавају један за другим, него истовремено, просто се утркујући да му се наметну. А аутор, свестан вредности сваке од њих, повезује их у занимљиву романескну целину коју компактном чине ликови, време, место радње и емоционална и идејна потка.

Овакав поетички поступак доприноси узбудљивости романа, јер приповедач прекида приповедање на најзанимљивијем месту, да би испричао сегмент једног тока романа који се „преплиће" са другим. Тиме нас подсећа на поетику узбудљиве телевизијске серије, која истовремено прати по неколико група јунака.

Мајсторство приповедања Драгана Јаковљевића не огледа се само у композицији романа, него и у психолошким портретима јунака. Он је брижљиви посматрач и тешко приметних промена на људским лицима, у гласовима и истанчане осетљивости за фине психолошке нијансе у односима између јунака.

Приповедање почиње и завршава се у актуелном времену, али се враћа, накратко, на поједине пресудно важне догађаје у прошлости појединаца или друштва. Актуелно време радње романа је празнично, згуснуто у кратком распону од Божића до Нове године. Овим уметничким поступком аутор супротставља време несреће и трагедије у прошлости и актуелно празнично време светла и радости, чиме ефектно изражава суштину људског трајања. Несрећна прошлост јунака је тежа под светлима празника, а празници су радоснији на позадини трагичне прошлости. Али из ових прича, упркос свему, зрачи животни оптимизам, јер јунаци својом унутрашњом снагом и уз помоћ пријатељске љубави, савладавају све недаће и постају племенитији, јачи и успешнији.

Поред поетичности и наглашене емоционалности, ову књигу обележава ништа мање дубока рефлексивност, којом аутор ствара сопствени свет. Поента његових прича је сликовита и мисаоно и емоционално снажна. Не можемо избећи да не истакнемо да се у овом роману све време чује музика. Од популарне шансоне, до пробране класике, што отвара његова посебна асоцијативна и значењска поља.

Нови роман Драгана Јаковљевића, чија ће београдска промоција бити одржана 15. јануара следеће године у Студентском културном центру, објавиле су "Српске недељне новине" из Будимпеште, уз финансијску помоћ Покрајинског секретаријата за културу и информисање АП Војводине и неколико српских самоуправа, односно институција из Мађарске.