У Чобанцу сахрањен др Војислав Ластић

У препуном српском храму, опело су служили свештеници Љубисав Милисавић, Зоран Остојић, Радован Савић и ђакон Зоран Живић. Након оца Милисавића, од покојника се, у име српске заједнице у Мађарској, опростио Љубомир Алексов, српски представник у Мађарском парламенту.

"Неки мудри људи рекоше како је живот склон да изједначава људе - вредне са мање вреднима, поштене са мање поштенима, талентоване са онима који то нису. Живот нас, ето, често неправедно изједначава, да би нам на оне који су међу нама били највреднији, прстом показала њихова смрт. Чика Воја Ластић, од кога се данас опраштамо, био је управо од тих највреднијих међу нама. Његову величину чинила је спознаја да је једино стварно богатство - богатство душе, а да су сва остала добра подложна великим губитцима. Зато је, ваљда, све чега се латио, чинио онако како је једино могао: свим својим срцем, из дубине душе. Тако је бринуо и о својој породици, али и о нашој српској заједници, чијем је напретку посветио читав свој овоземаљски живот", рекао је Алексов и подсетио на животни и стваралачки пут и др Војислава Ластића, који је читавог свог живота радио за добробит и просперитет како српске заједнице у Мађарској, тако и земље у којој је рођен и живео.

Љубомир Алексов је истакао да је др Ластић био од оних људи уз чије име се никада није могла везати ниједна реч која би означавала неодговорност, немар или лошу вољу:

"Такав начин његовог живота био је путоказ и нама осталима, који смо са њим сарађивали на седницама наших српских организација, Српског демократског савеза, Српске самоуправе и других. Као покретач друштвеног живота нашег живља у Чобанцу, преносио нам је своја драгоцена искуства и учио нас како да најлакше да премостимо разлике у мишљењима, онда када су се оне јављале. Успевало му је да те разлике на време осети и у многим случајевима успешно помири, јер је знао да се заједничка кућа може градити само сталоженошћу и истанчаним осећајем за проблеме, потребе и осећања других људи. Увек промишљен и мудар, Чика Воја је очито добро знао да свака журба доводи до кајања, јер исхитрени људи говоре и пре него што нешто сазнају, усуђују се да одлучују пре него што све провере, а друге куде пре него што покушају да их боље упознају. Управо су то оне људске слабости на које је својим животом и делом настојао да нас упозори и да нам да пример како да их се ослободимо. Неко рече да се, кад умре човек, за њим затвори једно око свемира. Ипак, склон сам да поверујем да људи умиру тек онда када их сви забораве. Војислава Ластића памтићемо по његовој човечности и добрим делима, којима је часно испунио своју овоземаљску мисију. Нека му је вечна слава и хвала", рекао је Љубомир Алексов.

Др Војислав Ластић је био и дугогодишњи члан и председник Српског културног клуба у Мађарској, а у мањински друштвени живот био је укључен још од краја Другог светског рата, учествујући у стварању и раду тада водећих организација, које су координирале активности јужнословенске заједнице у Мађарској и залагале се за стално побољшање њеног положаја. 
У интервјуу који је Српским недељним новинама дао пре неколико година, поводом добијања Светосавске награде Самоуправе Срба у Мађарској, поред осталог је рекао:

"За све што сам постигао, у првом реду могу захвалити своме оцу и мајци, својој супрузи и кћерки, као и целој породици, која ме је увек подржавала. Исто тако, у томе су имале значајну улогу и наша црква, вероисповедне школе које сам похађао и бројна шира родбина. Све то заједно је учинило да постанем добар Србин, да заволим наш језик, обичаје, културу, историју и да будем поносан на њих. Са друге стране, као грађанин државе Мађарске, увек сам се трудио да својим радом и поштовањем закона државе у којој живим, допринесем поштовању и равноправности српске мањине на овим просторима. Као Србин-интелектуалац сматрао сам да је моја обавеза да помогнем нашем народу у расејању да и у неповољним условима опстане и сачува свој идентитет. Мој рад и животни пут увек су били везани за крвоток и историју српске мањине у Мађарској и то потврђује колико је важна улога и донекле одговорност интелектуалаца у очувању и развоју националног идентитета. Зато и убудуће треба да нам буде важан циљ бројчано и квалитативно јачање наше интелигенције", поручио је својим сународницима том приликом др Војислав Ластић, који је, иначе, био високо цењени грађевински инжењер, па је током радног века добио и бројне награде за свој рад.

Више деценија, проживео је у срећном браку са својом супругом Софијом, родом из Чобанца, а за собом је оставио кћерку Јованку, која је данас директор Српске основне школе и гимназије „Никола Тесла" у Будимпешти.