Оперисала је при свећи и кандилу

Дневник др Славке Михајловић Облаци над градом прва је документација о условима лекарског рада у Београду у време аустроугарске окупације.

У свом дневнику 16. јула 1914. године, она је забележила:

Ноћас сам била дежурна. Од раног јутра, у болници је владало узбуђење. Сви шефови одељења, са управником болнице доктором Миланом Радовановићем, као и остали лекари војни обвезници и болничари - првог и другог позива, позвани су да се хитно јаве командама. Са хируршког одељења опростули су се са нама др Војислав Суботић, др Леон Коен, др Никола Крстић, др Пијаде, др Ћирић, др Обрадовић...

Сви они одлазе у рат и неизвесност. Остали су само болничари неборци, болничарке и болничко особље, које нема наше држављанство.

Ја сам остала као једини лекар на свим одељењима Опште болнице на Врачару, јер по Женевској конвенцији, жене лекари не подпадају под војну обавезу.

Од оног дана, када је Аустроугарска објавила рат Србији, па све до ослобођења 1918. године, др Славка Михајловић водила је свој приватни дневник.

Др Славка рођена је 1888. у Београду, у богатој грађанској породици, као најстарије дете од њих осморо. Имала је шест сестара и брата. Сви су завршили студије: два лекара, два правника и по један економиста, архитекта, хемичар и фармацеут.

После завршене матуре у мушкој Трећој београдској гимназији (женска тада није ни постојала), Славка Михајловић је 1906. године отишла на студије медицине у Женеву. Дипломирала је 1912. и на француском језику одбранила докторат.

Одмах се вратила у Србију у октобру 1912. године и нашла се у Српско-балканском, рату међу 18 жена лекара, које су попуниле санитеску службу, која је тада бројала 296 мобилисаних лекара.

Само годину дана после „ватреног крштења" докторке Славке у Балканском рату, Аустроугарска монархија објавила је рат Краљевини Србији.

Београд је два пут допао у аустријско ропство: од 1. до 15. децембра 1914. и од октобра 1915. до 1. новембра 1918. године.

За све четири године Великог рата докторка Славка Михајловић ниједном није напустила своје рањенике и болеснике.

Два пута је, на наредбу да се повуче са рањеницима и војском одговорила: „Ја остајем овде". Остала је у Београду који је данима бомбардован, а потом и окупиран. Даноноћно је оперисала при свећи и кандилу.

У свом дневнику бележила је све што је видела, искусила и сазнала од других, и како каже, водила га је ради себе: „Ако рат преживим... да ме подсети на протекле дане".

У свом дневнику Облаци над градом 1914-1918., 24. октобра 1918. године бележи:

Почели су да пристижу из непријатељских логора наши заробљеници и интернирци. Долазе потпуно исцрпљени од глади, болесни и изнурени од силног пешачења. То су живи скелети на којима су остали само кожа и кости.

Они су преплавили собе, ходнике и двориште болнице.

Леже на земљи, изгубљена погледа и без речи. Јутрос, када сам с прозора амбуланте погледала у двориште, сва сам се стресла од туге. Таљиге су биле препуне мртвих.

Још мучнију слику остављају жене из Београда и унутрашњости, које плачући пролазе ходницима и претурају по лешевима, не би ли пронашле неког свог.

У књизи Лепота и туга - интимна историја Првог светског рата, коју је написао шведски историчар и писац Питер Енглунд, докторка Славка Михајловић је један од књижевних јунака. Књига Лепота и туга објављена је 2008. године и преведена је на 20 језика.

Све четири ратне године, докторка Славка била је у близини смрти, у епицентру епидемије пегавог и трбушног тифуса и маларије, али акумулираним напорима створила је око себе заштитни зид и доживела 84 године.

Једна је од оснивача Института за мајку и дете, једине такве болнице на Балкану. Специлизирала је и гинекологију.