Кофер успомена

"Kада је авион слетео на Сурчински аеродром, који се сад зове Никола Тесла, моје мисли су само отишле у Булевар револуције број 81 где смо живели", започиње своју причу Татјана Вебстер.

Из те улице је кренула на своје животно путовање, храбро. Прва станица Енглеска.

"Села сам на воз преко Француске, дошла у Па де Кале на велики брод и са великог брода дошла у Дове, даље на воз и дошла сам у Њу Кастл и Универзитетску клинику Хартепул", присећа се Татјана.

Започиње стажирање из опште и ортопедеске хирургије затим одлази у Лондон. У међувремену Шведска влада расписује конкурс где траже југословенске лекаре.

"Мој тата Драган послао ми је чланак у новинама и пропратно писмо и рекао "Сине, погледај и ако ти се свиђа ми се слажемо са свим", син се вратио, одувек ме је звао сине, и поднео папире."

Од осам стотина лекара Шведска делегација изабрала је 55, међу њима и Татјану. Пре одласка, у карантину Ташмајданског хотела сви као један учили су шведски језик.

"Без оловке, без папира, без речника , директном методом, и морам признати да је то био најбољи начин да се језик научи."

Друга станица Шведска, новембар 1968. Татјана убрзо постаје специјалиста интерне медицине а затим и нефрологије.

"У међувремену бавила сам се научним радом и захваљујући том истраживачком раду добила сам могућност да сретнем Индиру Ганди у Њу Делхију."

Њен истраживачки рад привукао је велику пажњу научног скупа у Вашингтону али и довео до животне раскрснице.

"Пришло ми је троје људи на упознавању са другим научницима. Један је био са Мејо клинике, други са Кливленд клинике и трећи је проговорио нас језик. Сви су ми предложили да дођем у Америку, ја сам била запањена".

Новембар, 1980.године, трећа станице Сједињене Америчке Државе. Ни сама није веровала, са шведских -10 степени целзијуса авион слеће у Мемфис на +35. Температурна разлика једнако јој је тешко пала као и однос лекар- пацијент.

"Ви показујете емпатију, осећања према том пацијенту , међутим у Шведској је било другачије, резервисано, ако им покажете емпатију људи вас гледају чудно".

И живот је чудо, Београд мале Тање сада је потпуно другачији али људи не.

"Виталитет људи, психиЧка снага овог народа, овде се људи не плаше да покажу емоције али и снагу", поручује Татјана.

Са супругом Вилијамом поново шета својим градом а сећања навиру. Прошло је педесет година када га је напустила са једним кофером, као најбољи студент медицине.