Праведник огрнут златом вечности

Највећи српски праведник и молитвеник пред Господом, Свети Сава Српски био је инспирација и свом ученику Доментијану, који је написао прво Савино житије, а друго, такође хиландарски монах, Теодосије.

Касније је и архиепископ Данило Други дао свој допринос писаној речи о светитељу, а потом и многи српски писци, па су објављени романи „Свети човек са Запада", „Извори", „Слово", збирка прича „Бројанице".

Роман „Праведник" књижевника Жељка Сарића, по речима проф. др Димитрија М.Калезића, дело је немерљиве изузетности.

Свети Сава, за живота, два пута је ишао у Свету земљу на поклоњење Светом гробу и свим Светима. Први пут, када му је у наручје пао штап Св. Саве Освећеног.

Са другог путовања из Свете земље није се у Србију вратио жив, него се представио Господу у Бугарској, у Великом Трнову. Ту је и сахрањен у цркви Светих четрдесет мученика, уз највеће почасти бугарског цара Јована Другог Асена, бугарске цркве и народа.

На захтев синовца Св. Саве, краља Владислава (који је био ожењен бугарском принцезом) мошти Св. Саве пренесене су у манастир Милешеву, задужбину краља Владислава. 

На гробу Св. Саве у Трнову, дешавала су се чудесна исцељења, па се бугарски народ противио и жалио је што мошти светитеља одлазе из њихове земље.

Свете мошти Св. Саве налазиле су се у Милешеви све док их турски Синан-Паша, није, на силу отео, и донео у Београд да их спали на ломачи на Врачару, како би се осветио Србима што су у биткама против Турака на барјацима носили лик Св. Саве.

Тај исти Синан-Паша срушио је манастир Светих Архангела код Призрена, задужбину цара Душана и од срушеног материјала саградио Синан-Пашину џамију у Призрену, која и данас постоји. Од тада, историја као да се понавља, јер се и у наше време на Косову руше српске цркве и манастири.

Свети Сава као свети човек и светски путник, на друго путовање у Свету земљу кренуо је, поред поклоњења светињама, и зато што је имао још једну мисију. Пошао је да издејствује благослове од Антиохијске, Јерусалимске и Александријске патријаршије, за Бугарску цркву, како би се могла подићи на ниво патријаршије.

Свети Сава, у то време је имао највећи углед у целој православној васељени, па је зато и умољен од бугарског цара Јована Другог Асена да донесе пристанак од свих помесних патријаршија, на челу са Цариградском.

Свети Сава је тада ишао чак до Египта, како би добио благослов и од Александријске патријаршије па је том приликом посетио и манастир Св. Катарине у Синајској пустињи, да би упознао чудесне духовне опите чувених монаха Синаита, који су се подвизавали у пустињи, да би та духовна искуства пренео монаштву у Србији.

Писац романа „Праведник" о Св. Сави, Жељко Сарић, написао је и роман „Посвећеник о Николи Тесли". Он нас уверава да је Теслина генијалност управо потекла из дубоких корена Светосавске духовности и да је Теслина тајна скривена у Светосављу.

По књижевнику Сарићу, Тесла је лик у огледалу Светога Саве и његово најмилије духовно чедо, које је српски народ поделио целом човечанству пре више од осам векова.

Они који не разумеју Светосавље, приковали су српски народ на крст историје и управо то је место неразумевања народа који је свету подарио путем својих изабраника, не само Теслу, него и Пупина, Милеву Марић Ајнштајн, Милутина Миланковића и још многе који су понели славу српске науке диљем планете.

Ово је цитат из Сарићевог романа „Праведник":

„... Стојим на овом светом месту пред олтаром цркве у Жичи, испред очију прођоше ми године, сетих се младићких дана, бежања на Свету Гору и пострига у руском манастиру Светог Пантелејмона, сетих се послушања у Ватопеду, доласка очевог и касније зидања нашега Хиландара, и све се сада мути пред очима, пролазе земаљске године као магла, шта је наш земаљски живот у односу на злато вечности...".