Поетска дружина не да тишини да победи

Заједнички лајт мотив њиховог песништва је огњиште и жал за домовином. Карла је дубоки поштовалац и познавалац Србије коју доживљава као другу домовину, јер су небројени боравци и промоције у Београду допринели да она Србију сматра својом другом домовином.

Иако на промоцији нису били песници Снежана Солкотовић и Жељко Кнежевић, две присутне ауторке су прочитале и њихове песме. Публика је била "двојезична", као и сама књига. Било је и Италијана и Срба, тако да су се те вечери чула оба језика, што је давало посебну чаролију догађају. 

Модератор вечери био је Андреа Стаљиано, а публици се обратила и Лиа Марчети, власница Центра IOD.

"Јако ми је драго што могу да угостим ове две песникиње и што су обе везане за Србију. Ту зељу сам посетила неколико пута и остала ми је у дивној успомени и везује ме за моју рану младост. Самим тим што је моја мајка из Сарајева, осећам блискост и топлину народа са простора бивше Југославије", рекла је Лиа Марчети.

Посебно је привукла пажњу присутних рецензија Тодоре Шкоро о књизи.

"Нигде се, као у поезији, није тако лако враћати у прошлост, оживљавати њене боје, мирисе, осећаје. Зов огњишта јесте наслов можда очекиван за ову збирку, имајући у виду да су аутори (или су то некад били) отргнути од дома, пуни чежње и носталгије за њим.

Међутим, то огњиште у поезији ова четири песника не мора да буде увек само давно напуштени дом. За Карлу Галван то је љубав, константа којој се она увек враћа и од које се, у ствари, никад није одвајала.

За Раду Рајић Ристић то јесте жал за родном земљом и родним домом, али истовремено је и обавеза да премости, као мајка, прошлост и будућност, традиционално и модерно, исток и запад, на чијој међи се нашла, како би будућим генерацијама, па и сопственом сину, отворила лепши и лакши пут у свет.

Жељко Кнежевић огњиште уме да види у сваком трептају природе, ма где се он физички у том моменту налазио, и он у том виђењу користи изузетно снажне метафоре.

Снежана Шолкотовић, четврти члан ове поетске дружине, зна да је певање оно што је најважније како би сећање надживело заборав. Она каже „... јер када се тишина ушуња/ нестаће песме из старог краја".

Заједничким певањем у овој збирци, ова четири песника не дају да тишина победи и сећање нестане", написала је рецензент збирке Тодора Шкоро.

"Овако се граде мостови пријатељства и показује величина, богатство и вредност наше земље; на овај начин покушавам и тежим да нашу земљу прикажем у најлепшем руху и светлу, да је приближим Италијанима и да у њима пробудим жељу и вољу да је посете и упознају, а не путем извора информисања, јер Србију треба доживети да би је заволели и дубоко волели и поштовали. Пут је, што се у народу каже, трновит, али ја не одустајем од своје намере", каже за Програм за дијаспору РТС-а ауторка Рада Рајић Ристић.

Дневне новине Il giornale di Vicenza и овога пута су придале значај и важност овом песничком догађају и објавиле чланак о промоцији са фотографијом насловне стране књиге.