Мене Србија чека

Анита каже да је захваљујући свом професору др Слободану Маринковићу заволела неуроанатомију. Чим се сусрела са неуронауком, која објашњава галаксију синапси и одлучује како ћемо се рецимо, осмехнути и озарити, заинтересовала се да та знања допуни и у свету.

Била је у Италији 2013, у Америци 2014, на Малти 2016. године.

"У Италији сам научила почетну физику и коришћење основних програма и принципа за приступ гама-ножем. У Русији сам научила како да хируршки обрадим рану и ушивам и шта би требало чинити кад електрична тестера откаже, а операција мора да се настави?

На Малти, научила сам правила писања научних радова и како се ради статистика. У Либану сам спознала да тумачим неуроангиографске извештаје и дошла у сусрет са Давинчијевим, три милиона вредним роботом и на њему сам радила стимулацију.

У Либану сам овога лета осетила најтоплији патриотизам, иако су и они, као наш народ, расути по свету, али срце им је ту, у својој земљи.

Мој ментор на неурохирургији у Либану, проф. др Јосепх Салеме учинио је, све што је у његовој моћи, да ми за време мог месечног боравка пренесе што више знања. Он је један од многобројних повратника из Америке и, како је рекао, "нема тих пара за мир срца који овде осећам". Неопходно је отићи нешто научити, видети и бољи се вратити.

На Малти је упознала благодети доброг функционалног система здравствене заштите.

"Иако су сви моји путеви били ка окренути неуронауци и неурохирургији, нисам сметнула са ума чињеницу да сам ја будући здравствени радник и део система који, ако не функционише, ни најбољи стручњаци лекари не могу дати свој допринос сами, него заједно, јер ми смо ти који тај систем чинимо.

На Малти нема дугог чекања и шетања по шалтерима. Тај систем и ми можемо градити у Србији. Али, не могу га градити наши лекари који оду на рад у Немачку, Норвешку или Шведску. Већ 40 одсто мојих колега са факултета током студија уче немачки, шведски, норвешки, како би касније отишли из Србије. Многи и за мене мисле да сам ја ето светски путник, да ћу и ја отићи из Србије. Не! Ја путујем као Српкиња светских сватања, која планира да се врати и да живи овде и гради боље основе за оне који долазе.

Неко би рекао то је утопија, међутим ја знам да би 85 % мојих колега одустало од одласка, само када би им се понудило сигурно, некорумпирано радно место. А да не кажем, рецимо, плата од хиљаду евра, која је нашим колегама у Немачкој смешна. Ја сам сигурна да би се већина мојих колега радије у Србији са тих хиљаду евра смејала, но било где другде у свету са пет пута већом зарадом.

Ја имам доста интересовања, сликам, пишем, завршила сам и музичку школу - свирам виолину, али знам да ми медицину ништа на свету не би могло заменити. На свим језицима и континентима људски живот и емоције су истоветне. И када то схватимо, почнемо у срцу носити љубав довољно велику за читав свет и све људе.

Приметила сам једно универзално правило код свих врхунских лекара са којима сам се сусрела, па и хирург које чак бије лош глас, а то је:

"Када цвет не цвета, промените му позицију, дајте му више светла, протресите земљу у саксији, па се тек онда усудите и кажете да можда цвет није добар."

У Индији то раде на начин који подразумева лечење комплетне средине пацијента. Анемнеза се уопште не може узети без рутинских питања попут оног - с ким живите, јесте ли животом задовољни, како вам је на послу...

У Русији верују више очима и рукама, јер машина може да погреши, и што би они у шали рекли, "немојте се никада претерано американизовати".

Наше мајке хрле да васпитају "светску децу" док на традицију гледају као на трагедију и примитивизам. Читаве генерације Тија, Мија, Ија, Ина и осталих универзалних имена - као да су фотокопиране.

Ја хоћу личним примером да покажем да на српство не чекам, већ да га стварам и хоћу да допринесем да и моја земља достигне такозвани развијени свет или бар доживи свој заслужени процват", каже Анита за РТС.