Звона Светог Ђорђа у Горњем Грбљу

Српске богомоље на овим просторима вековама чува наш народ који љубав према традицији и историји преноси и на поколења. Мало је времена да путник намерник обиђе сваки споменик свога народа, али увек постоји неки разлог зашто застанемо на неком месту.

Тако је и мене пут довео до Радановића, села у горњем Грбљу где сам упознала Блажа Иветића од кога сам чула причу о цркви Свети Ђорђе. Испоставило се да ова црква за Грбљане није само богомоља већ и школа, место окупљања, кућа која се чува већ вековима, склониште у оба рата, ризница историје и последње коначиште.

Црква је саграђена у 18. веку. Забележено је да је иконостас и иконе даровала једна породица из Фоче. Вук Врчевић, тадашњи учитељ држао је наставу баш у овој цркви од 1845 до 1848 године. Постоје записи да је управо он бележио умотворине Грбљана и слао их Вуку Караџићу. Кнез Понте Љубановић Марко (1667-1728), који је ратовао против венецијанске војске и бранио ово место, сахрањен је управо поред поменуте цркве. Вук Мирковић, заповедник грбаљске војске, живео је на овим просторима и о њему је касније написана и песма „Женидба Вука Мирковића" штампана у Чикагу.

У време Аустроугарске мештани су чували звона цркве у гробницама у дворишту богомоље. Блажо Иветић рече да су у то време Аустроугари звона скидали са цркава да би их претопили у топовску ђулад. Једно од тих звона датира још из 1767. године. У овом месту боравили су бројни учитељи, а један од њих био је и учитељ Гривић. Парох Марко Кнежевић богослужио је у Грбљу од 1910. године и остао 50 година у тој парохији. Захваљујући њему сачувани су бројни подаци о мештанима датуми рођења, венчавања и упокојења. Кнежевић није био само свештеник већ и учитељ којег су Грбљани волели и поштовали.Књигу са тим податцима данас чува његов унук.

Стари иконостас и сребрнину приложио је извесни Михајловић, који је касније отпутовао према Грчкој у Турску. Пронађена је и свештеничка одора стара 100 година. Она се тренутно налази у дому Блажа Иветића, који се побринуо да све податке сачува заједно са одеждом.

Земљу је цркви поклонила супруга преминулог Андрије Иветића, кога су убили Аустроугари. У помен свом мужу, коме се ни гроб не зна, она је поклонила цркви парцелу. Време и ратови су учинили своје али се грбаљски народ никада није одрекао своје богомоље. Након катастрофалног земљотреса крајем седамдесетих година прошлог века црква је опет страдала.

Комплетно је обновљена тек 2014. године и до данас се сређује и улепшава под будним оком Блажа Иветића. Цркву је обновио Витомир Тошић, а Блажо Иветић је заједно са својим рођаком Ђоком Иветићем пронашао донаторе за опремање унутрашњости цркве. Сам Блажо је даровао неке од икона, затим свећњаке и камене детаље. Чека се и специјална витрина за поменуту одежду и остале реликвије.

Нови иконостас је дар пријатеља Немање Ђуковића а урадио га је Марјан Тошић. Протомајстор Момчило Станојевић доста је помогао у подизању храма и изради икона.

Ко је Блажо Иветић?

По занимању је каменорезац, а ја сам га упознала као уметника, иконописца, колекционара, кипара, пчелара, птичара али изнад и пре свега као чувара српства и српске светиње. Иконописањем се бави 18 година. Колекционар је који у својој богатој збирци чува око 300 књига о историји Срба на овим просторима, преко 500 плоча и око 1000 старих предмета који сведоче о култури Срба кроз време. Израда предмета од дрвета такође је једна од његових пасија, те је начинио неколико гусала, колевке, столице... Иконе које је спремио за цркву Светог Ђорђа сликане су на великим платнима специјалним бојама. А и мед носи етикету коју је Иветић сам дизајнирао.

"Чекамо да се доврши мозаик Светог Ђорђа који ће стајати на уласку у цркву, рад наше уметнице Мирјане Пејовић-Сучић, чији су корени одавде. Њен супруг Радомир Бата Пејовић је такође пуно помогао око обнове ове цркве, као и Слободан Пецељ, чији је деда парох Марко Кнежевић кога смо поменули у причи", додаје Блажо Иветић.

По узору на славног деду, дипл. инж. Слободан Пецељ је годинама у расејању окупљао српски народ. Основао је Српско културно друштво и Српски културни савез у Швајцарској који трају већ 25 година. Данас је потпредседник СПКД Просвјете такође у Швајцарској.

"Грбаљ је насрпскији део Црне Горе о чему сведочи историја. Један од најбитнијих података везан за овај крај је свакако предање да је цар Лазар из Грбља. Родио се у Побрђу, а презиме Хребељановић заправо гласи Гребљановић. О томе говори и чувени стих: "Ово сунце изнад Грбља што чаробну светлост ствара обасјава славно место постојбину Цар Лазара". Грбаљски законик и цар Душан су такође битна прича историје. Поменућу и чувеног професора др Лаза М. Костића, који је написао преко 100 књига о српству а касније живео и стварао у Швајцарској. Просвјета је ове године управо једно од предавања посветила њему", додаје Слободан Пецељ.

Напоменућу да је владика Амфилохије често у посети Грбљу, Радановићима и Светом Ђорђу. Иветићи се окупљају на својој светковини и заједно са осталим мештанима чувају историју од заборава. Икона стара преко 500 година коју чува породица Иветић говори колико су дубоки српски корени у Грбљу. Блажо Иветић даноноћно обилази богомољу и на питање зашто се толико посветио томе одговара:

"Дужни смо звонима Светог Ђорђа. Ако је наш народ могао да их чува од 1767, можемо и морамо и ми данас. Зато... Можда ова прича личи на хиљаде других, али је познато да се оне управо због тога брже и забораве јер се не забележе. Бележимо углавном историју великих цркава и манастира док се на стотине мањих црквица заборави. Треба знати да све на свету почиње од малих ствари али да то никако не значи да те мале ствари не чине велико слово у историји. Свети Ђорђе је управо доказ томе. Ако је грбаљски народ умео да сачува то слово истине, утолико смо ми већи дужници поколењима. Бележећи историју, пишемо о себи. Да звона Светог Ђорђа и звона српских цркава звоне и окупљају Србе на светковине на многаја лета. Хвала Блажу Иветићу и осталим мештанима на поуци", каже Блажо Иветић.