Миленина "душа славенска"

Као социјални едукатор свакодневно сусреће људе који се питају и траже одговоре на питања о свету, у и око себе. Милена Марић Јан тврди да свако мора саставити свој животни мозаик, уз дубока промишљања, а ако је потребно и стручну помоћ. 

 Имигранти су Ваша сфера интересовања. Шта је најтеже човеку који се нађе у новој домовини, новом друштву, окружењу? Како му помoћи?

Не волим да користим реч „имигранти", то су за мене људи који су силом прилика раскорењени...Пред њима су велике баријере, од непознавања језика, обичаја, средине, до погледа друштва који, иако хуман, ипак има дозу саосећања, што удара на понос...
Зависити од материјалне „милостиње" друштва, не користити знање које смо стекли образовањем, школовањем, праксом ...једном речју „почети од нуле"... Како помоћи човјеку у тим условима?

Дати му до знања да његово „лично богатство" упркос свему остаје и да се временом оно увећава, а не нестаје. Одагнати мисао о кривици, пружити помоћ психолога, поштовати његово туговање, његову патњу ( етапе кроз које пролази)... Пронаћи циљ...пронаћи изворну снагу код свакога од њих на разним курсевима у области едукације, уметности, литератури, домаћим пословима итд.

Човеку у тим условима најпотребнија је сигурност и задовољење примарних потреба, да би се касније могао даље развијати у новој средини.

 Пишете поезију...Колико Вам је она важна, како сте открили поетику у себи и око себе?

Поезија, као и читање и писање, присутни су у мом животу од детињства. У свет књига сам се затварала, у њему је све било могуће... Идеја о издавању прве књиге поезије сазрела је 2013. у родној Бијељини, када сам осетила велики набој емоција спознавши лепоту и вредност родног краја и људи који га красе... ти људи, јединствени су на свету.

При писању прича користите методу Молел Колб, засноване на 4 едукативне етапе. Објасните нам каква је то метода и зашто је важна?

Метода Молел Колб је важна кад човек одлучи да пише своју животну причу, песму....По тој методи, ми се, пишући своју животну причу, враћамо у прошлост, на место догађаја, да бисмо спознали шта се у ствари десило. Поново проживљавамо те заборављене емоције, које су и даље у нашој подсвести, а које нас, тако нагомилане, могу психички уништити.... Једном кад испричамо своју причу или догађај, треба га са дистанце прочитати. Тиме је искључен набој емоција, који смо пренели на папир, и реалност можемо сагледати објективније. Тада можемо доћи до сазнања о нашем животу, као и да неки догађаји нису увек зависили од нас...Наравно, за прелазак из једне етапе у другу треба времена... Стручњаци истичу да је најчешћа болест у 2015. години први пут једна психијатријска болест - депресија! Аутотерапија је доступна сваком од нас, време је да пробудимо наше скривене потенцијале и радимо на квалитету сопственог живота.

 Открите нам тему Вашег романа у најави?

Роман се зове Душа ова, славенска. Пишем роман који ће бити дубока анализа наше психе, нашег менталитета, нашег постојања у непостојању душа славенских...

 Оснивач сте хуманитарне организације "Сложне руке". Да ли је слога оно што нам недостаје? На који начин "Сложне руке" могу да помогну и коме?

Наравно да нам недостаје слога, али до ње треба доћи поштовањем и себе и других. Морамо спознати своје вредности, свако од нас има своје место и значај на овој планети.

Сложне руке путем едукације желе указати на тај значај, то богатство које поседујемо и ставити га у први план. Човек треба да помогне човеку у невољи, зар то није база наше едукације?

Ми желимо добровољним радом и добровољним прилозима, акцијама помоћи људима, деци у невољи, без обзира на њихов хендикеп, класу, различитост...

Желимо да учествујемо у обнови школа, изградњи специјализованих школа, а за то треба времена и слоге. Намеравам да од социјалних установа у Швајцарској затражим помоћ, јер знамо да је Швајцарска једна од најразвијенијих земаља по том питању у Европи и шире.
Исто тако важна је сарадња са нашим социјалним установама, које ће нам предочити ситуацију на терену.

 Члан сте Удружења писаца Швајцарске, у организацији сте женевског Салона књиге и штампе...на који начин се негује српска култура у Швајцарској, живи ли српска реч, ћирилица....колико су посећене књижевне вечери...

Члан сам Удружења српских писаца у Швајцарској на челу са председником Милисавом Ђурићем. Удружење има око 30-ак чланова, већина пише ћириличним писмом песме, прозу, историјска дела, дечју литературу... За сваког од нас је понос читати, рецитовати на нашем језику и осетити жеђ коју народ има према лепој речи којом се напаја. То удружење видим као фамилију, породицу у којој се поштује реч, поштује човек. Представили смо се и на Салону књиге у Женеви ове године, организовали смо бројне књижевне вечери и у Швајцарској и у иностранству, сарађујемо са бројним књижевним организацијама у Европи и шире. Чланови су врло активни. Један од циљева је отварање врата према свету, упознати свет са нашим књижевним богатством, превођење дела на немачки, француски...

 И на крају, сарадња са матицом...колико су те везе чврсте, с обзиром на то да велики број наших људи живи и ради у Швајцарској?

Матица се никада не заборавља, свима нама је снага и понос. Дружимо се, размењујемо искуства, планирамо заједничке пројекте, гостовања... Књига нашег Удружења, зборник Завештање је пример да сви они који писаном речју желе учествовати су добродошли, а објављује се једном годишње. Организујемо велики број књижевних промоција, учествујемо на београдском сајму књига, публикујемо дела, сарађујемо са медијима...