У шетњи са белом ајкулом

Роњење је њен живот. Ивана Орловић Крањц рони од своје 8. године, дакле већ 30 година. Шта је то заводи и опчињава у дубинама језера и мора?

"Мир, тишина, спокој, то је један потпуно другачији свет. Када сам мазила велике беле ајкуле, за које знамо да су најопасније на свету, открила сам да не подносе наш додир, кожа им је храпава...када их помазите, ајкула вас удари одмах репом и побегне од вас, не допада јој се наш додир", каже Ивана.

Ивана обожава ајкуле, у истанбулском акваријуму гледале су се очи у очи.

„За мене је то била неизмерна срећа. Видела сам да нам говоре да их оставимо на миру, да их вратимо у отворене воде", каће Ивана.

А да ли их се плаши тих блиских сусрета...

„Ајкула се не плашим уопште, зато што их познајем и волим, једва чекам да их видим...Ајкула када постаје агресивна направи грбу на леђима и тада крећу у напад...Зна се када може да се мази, када је знатижељна, и мора човек да се припреми када улази у воду", објашњава инструкторка.

Није их се уплашила ни када су је ајкуле јуриле у Црвеном мору...

„До сада нисам срео искуснијег рониоца од ње. Тридесет година које је провела под водом није мала ствар, свеједно да ли је посматрамо као инструктора роњења или као подводног фотографа. Она је неко ко се не среће сваки дан", каже Иванин супруг Јанез Крањц.

Ивана воли да плеше, посебно са прождрљивим грабљивцем угором који може да порасте и до три метра и да буде тежак сто килограма, лучи отровну слуз...али шта је то за Ивану, са 110 медаља освојених широм света. Рони и на дах, задржава га 5 минута.

„На Вису, на потопљеној олупини Тети постоје три убора који су навикли на рониоце, имају сасвим другачији шаблон понашања, узму храну, дозвољавају да се мазе, окрећу се око вас...Направили смо један експеримент - свакодневно сам им доносила храну, мазила се, била нежна, без наглих покрета, без нервозе и трзања, тако да су се и они сасвим опустили. После неколико дана сам престала да им доносим храну, али су они наставили да ми прилазе и да се играју", каће Ивана.

Аустрија, језеро дубоко 108 метара покривено ледом дебелим 20 сантиметара, а под њим, као под поклопцем, као у клопци, Ивана.

„Роњење под ледом је сасвим другачији вид роњења, спада у екстремно роњење, зато што је само једно место где ронилац може ући, у отвор рупе у леду и изаћи кроз њега. Безбедносни системи морају бити на високом нивоу, имате сејфти рониоца на површини, а са рониоцем са којим роните сте везани братским ужетом, све време сте у контакту, а постоје и посебни сигнали, и не рони се даље од 40 метара од саме рупе...углавном сам окренута наопачке, играм се са ваздухом који издишем, јер он прави различите облике по том леду, дивно је искуство", каже Ивана.

„Могу да кажем да сам многе тајне заната што се тиче инструктаже узео од ње, а што се тиче подводне фотографије, могу да кажем да сам је ја увео у ту причу, али је она сада одмакла далеко", каже Јанез.

За брачни пар Орловић-Крањц, њихови ученици роњења у клубу Свет роњења кажу да су добри инструктори, а још бољи људи. Ту је и њихов петогодишњи син Матеја који због обавеза није присуствовао снимању. Како би ова прича била непотпуна без њега, наша новинарка Лидија га је позвала телефоном. Матеја рони, воле ајкуле јер се оне у ствари плаше нас. Воли и делфине, Јовану из школе, а за звезде каже да живе и на небу и у мору...

„Ми смо једноставно сјајан тим", закључује Ивана.

А за крај, поздрав који говори да је све у реду.