Борба за истину: Рација 1942.

Рација 1942, позната и као Рација у јужној Бачкој, немили је догађај који је задесио становнике насеља Шајкашке и градове Бечеј, Србобран, Темерин и Нови Сад пре равно 73 године, јануара месеца.

Названа термином полицијске потере и прикривена плаштом претреса објеката и легитимисања становника ових места, Рација је хиљаде и хиљаде живота бацила под лед Тисе и Дунава кроз рупе на залеђеним рекама које су пробијене динамитом. Егзекутори су били мађарски фашисти, идеолошки следбеници Хитлеровог марионетског вође Миклоша Хортија, регента Краљевине Мађарске, а мета Срби, Јевреји и антинацисти уопште, без обзира на етнос.

Хортијева продужена рука, окупациони жандармеријски капетан Шандор Кепиро остаће упамћен као крвник Новог Сада и депортатор његових грађана на запад, који је, доживевши дубоку старост, избегао казну овога света. Суд у Будимпешти га је 2011. године, током контроверзног процеса, у првостепеном поступку ослободио "услед недостатка доказа". Непуних месец и по дана потом, Кепиро је умро у 98. години живота. Земаљска правда, коју је покушао да призове Ефраим Зуроф, ловац на нацисте и директор центра Симон Визентал, и повици бораца за правду: Крив је!, Bűnös, Guilty! покошени су шамаром жртвама што под водом дремљу.

Прва убијања која је покренула Рација почела су већ четвртог јануара 1942. у Чуругу, где је ова злочиначка акција у мрак однела 35% од укупног броја становника тог места на десној обали Тисе. Талас смрти Рације је кулминирао у Новом Саду, од 21. до 23. јануара, а утихнуо у Бечеју 29. дана истог месеца. Према подацима хонведских кругова, које је обелоданио Ендре Бајчи-Жилински, посланик тадашњег мађарског парламента и велики борац против нацизма, јануарски погром је у загрљај смрти бацио тачно 12.763 жртве. Овај податак о броју страдалих у троуглу Дунава и Тисе доказан је и недавно откривеним чланком Нилса Хорнеја, објављеном у шведском листу Социјалдемократа 12. октобра 1943. Хорнеј је податке добио од мађарских званичника и избеглица из Бачке.

Ипак, геноцид оваквог опсега по природи отежава идентификацију, макар и половине побијених. До сада их је, како открива Александар Вељић, председник Друштва за очување сећања на Холокауст из Новог Сада, побројано тек 5940, уз велике напоре, јер је живих сведока све мање, а родбина је расута на све стране, врло често и не знајући за судбину свјих предака, захваљујући пре свега идеолошки обојеној послератној историјској агенди.

Друштво за очување сећања на Холокауст је у књизи Нови Сад и Петроварадин Живка Марковића, коју је објавио Музеј Града Новог Сада 1984. године, наишло и на податак о 25.000 побијених у Рацији у Шајкашкој и Новом Саду, где се као разлог овог злочина наводи застрашивање становништва због ширења устанка у Бачкој.

Седамдесет и три године потом, споменика који сведоче о Рацији има у врло малом броју, а од оних који постоје многи су на погрешним местима. На то је 1967. указао и наш велики песник Мика Антић филмом "Споменик", који је награђен специјалном дипломом за режију и продуцентском наградом на XV Фестивалу југословенског документарног и краткоментражног филма у Београду. Познато новосадско купалиште Штранд стратиште је без обележја, на које су 1942. камионима или пешака довођени грађани формирајући редове пред даскама смрти, коридорима ледених гробница.

Кућа др Игњата Павласа у Новом Саду, хуманисте, градитеља и утемељивача новосадског Соколског дома и планинарских домова по Фрушкој гори и Руднику, родољуба којег су и народ и историја заборавили, баш као и остале жртве Рације, нема ни спомен-плочу којом би се достојно обележило да је ту некада живео човек такве величине. Његово име помињало се и 23. јануара 2015, баш као и многих претходних јануара, међу учесницима марша живих до новосадског Штранда, чије је ове године гесло Дунав те њиховим очима гледа. Стигавши на Штранд, они су исказујући свој револт због скорашње рехабилитације Миклоша Хортија у Мађарској, те откривања њему посвећених спомен - обележја у Будимпешти, Дебрецину и другим местима, изрекли народну пресуду не само за жртве Рације 1942, већ и за смрт око 100000 грађана окупиране Бачке од 1941. до 1944. године.

На тему Рације објављена су многа литерарна историјска дела. Од новијих, са најсвежије провереним подацима, издвајају се: Рација - заборављен геноцид (2007), Миклош Хорти - некажњени злочинац (2009), Истина о Новосадској рацији (2010), Случај Кепиро (2011), Злочин у Ђурђеву: Јануарска рација 1942. (2012), као и Genocide Revealed - New Light on the Massacre of Serbs and Jews Under Hungarian Occupation (2012) на енглеском језику, која је објављена и штампана у Сједињеним Америчким Државама, а може се наручити преко сајта Amazon.com или сајта издавача www.soopllc.com.