Злочин без казне

Девет година је прошло од масовног погрома над Србима с Косова и Метохије. У таласу албанског насиља 17. марта 2004. године, који се памти као Кристална ноћ на Косову, убијено је 19 особа, протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, запаљено 35 цркава, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката - школе, домови здравља, поште.

Канцеларија за сарадњу с дијаспором и Србима у региону подржала је акцију обележавања мартовског погрома, коју је покренула Канцеларија за Косово и Метохију, стављајући на располагање своје контакте са српским удружењима и појединцима српског порекла у свету, сазнајемо на сајту владине Канцеларије.

Почев од 17. марта 2013, па у наредних месец дана, у неколико градова широм Европе годишњица ће бити обележена пројекцијом филма Злочин без казне и презентацијом фотографија које је припремила Канцеларија за Косово и Метохију.

Канцеларија за сарадњу с дијаспором и Србима у региону позива све Србе и њихове пријатеље у свету да се укључе у Фејсбук кампању Косово - Code of Silence, чији је циљ подизање свести о жртвама Срба и последицама које су ови догађаји изазвали.

На мети српска духовност

Посебна мета Албанаца били су духовно наслеђе и градитељска баштина српског народа - срушено је, запаљено или тешко оштећено 35 верских објеката, међу којима 18 споменика културе. До темеља су срушени и манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призренa. У Призрену су изгореле и цркве Богородице Љевишке из 14. и Светог Ђорђа из 16. века. Уништена је Призренска богословија, епископско седиште у Призрену, оскрнављена српска гробља, при чему нису поштеђене ни гробнице Светог Јоаникија Девичког у манастиру Девич код Србице и цара Душана у манастиру Светог Архангела у Призрену.

У црквама је нестало или оштећено више од 10.000 вредних фрески, икона, путира, одежди и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих које сведоче о вековном постојању Срба на КиМ.

Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар шест албанских дечака из села Чабар код Зубин потока и тако тројицу отерали у смрт.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су албанске оптужбе лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су "преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села".

Етнички очистили српска села на југу

Албанци су најпре започели протесте у јужном делу Митровице, а у сумрак кренули у оружани напад на Србе у северном делу града, где су интервенисали припадници Кфора. У мору сузавца и дима, са солитера је деловао албански снајпериста и пре него што су специјалци међународних снага успели да га ликвидирају, пале су прве жртве - Боривоје Спасојевић (53) и Јана Тучев (36), док је један припадник Кфора тешко рањен.

Насиље и напади Албанаца пренели су се убрзо јужније - у село Чаглавицу и друга насеља на подручју Приштине - да би се убрзо на мети разуларених екстремиста нашла српска села, као и градови широм покрајине - Липљан, Гњилане, Урошевац, Ђаковица, Призрен.

Албански терор настављен је и 18. марта у коме су без Срба остали Косово поље, Обилић, Племетина код Вучитрна, Свињаре надомак Косовске Митровице, док је у селу Бијело поље код Пећи запаљено свих 28 повратничких кућа и парохијски дом.

Међународне снаге нису реаговале

Насиље над Србима на КиМ унапред је испланирано, а испоставило се и да више од 20.000 припадника међународних снага није желело да га спречи.

После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, а 143 особе су осуђене, већина на новчане, а 67 на затворске казне, али не и главни актери из политичких структура и редова бивше ОВК.

Медији су писали, да је према подацима српских обавештајних извора, конце мартовског погрома вукао Рамуш Харадинај, један од команданата терористичке ОВК. Кључну улогу у Призрену, Урошевцу и Ораховцу имао је Самедин Џезаири, познат као „командант Хоџа", исламски терориста који је на Косово стигао да изгради огранак „Алахове армије" Хизболе.

Међународни тужиоци и судије процесуирали су седам случајева уништавања цркава у мартовском погрому и 17 особа осудили на казне од 21 месеца до 16 година, а једну ослободили оптужби.

Жртве у контејнерима

Много жртава мартовског насиља и даље живи у колективним центрима, контејнерским насељима или туђим кућама у статусу „интерно расељених".

Терор албанских екстремиста формално су осудили Савет безбедности УН и европски званичници, док је Парламентарна скупштина Савета Европе то учинила посебном Резолуцијом коју је усвојила 29. априла. Али, и поред тог етничког чишћења, Косово је, уз подршку водећих западних земаља, фебруара 2008. године једнострано прогласило независност. Мартовски погром Срба 2004. је најмасовнији од 1999. године. У јуну 1999. године, у присуству међународних снага, изгнано је више од четврт милиона Срба, Рома и других неалбанаца.

Културни геноцид

Не постоји место у свету, ни историјски моменат у времену где је један народ толико светиња изгубио за само два дана. Професор Алексеј Лидов из Русије који је уз колеге из других земаља био члан тима УНЕСКО-а који је после мартовског погрома 2004. године обишао Косово и Метохију је тадашње стање описао као „културни геноцид". У Резолуцију 26, 31. генералне конференције УНЕСКО-а је унет квалификатив „злочин против културне баштине" на Косову и Метохији.

Од 2005. године на Косову и Метохији постојале су две врсте обнова, прва скромна, коју је спроводила Епархија рашко-призренска уз помоћ Владе Србије. Делимично су обновљени манастир Светих Архангела код Призрена, Манастир Девич код Србице, манастир Зочиште код Ораховца и црква у месту Осојане. Друга врста обнове је под покровитељством Савета Европе, коју спроводе Албанци преко својих фирми. Ни једна од, на тај начин обнављаних светиња, није обновљена у правом смислу речи да би била у функцији у којој је била.

Косово и Метохија током више од хиљаду година су настањени Србима, а у своје време, до великих сеоба српског народа, готово искључиво Србима. Ту су били центар средњевековне српске државе и колевка српске културе. У Пећкој Патријаршији је и данас главно седиште Српске православне цркве.