Писац, новинар и хроничар дијаспоре, Катарина Костић о мостовима који спајају светове

Катарина Костић је из Торонта донела своју књижевну хронику из расејања, односно сведочанство о полувековним књижевним остварењима Срба у канадској дијаспори.

Пре 50 година била је и суоснивач и дугодишња председница Српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић.

Госпођо Костић, колико дуго сте радили на овом изузетном делу и шта сте све сабрали из расејања унутра у књизи?

“То су моји прикази од пре 50 година скоро, па до данас“, каже Катарина Костић.

Пре него што сте скупљали књижане бисере ви сте скупљали и новинарске бисере и радили као новинар.

“Тако сам почела живот у Канади. Био је и југословенски лист Наше новине. Прво сам уређивала добровољно културну рубрику. Ту су гостовали највећи српски писци, почев од Миодрга Павловића. Стеван Раичковић је био више пута, то је мој омиљени писац, свако зна. И ту су били Павић, долазио је Мирослав Антић које био изузетно значајан.

И од мостова Торонто Београд, Париз Београд ви сте прешли и на трећи мост. Како је дошло до тога Куба Београд?

“На Кубу идемо сви. Сви Канађани су туристи “нумеро уно“ на Куби. Нама је то близу, први су и ступили на тло кубе Канађани негде 75. године а ја сам 77. већ ишла и преко 30 пута сам ишла”, каже Костић.

Шта бисте поручили на крају?

“Да је та књига спона између дијаспоре и матице. Цео мој рад је у тој реченици сажет.”

О овој врло необично вредној хроничарки времена говоре нам и издавач и рецензент њених књига.

Госпођо Пешић ви штампате обично књиге о дубокој прошлости Срба, овога пута сте вероватно први пут штампали књигу о Куби. Зашто?

“Тачно да је то прва књига о Куби али није књига која не говори и о прошлости ове дивне, чаробне земље, која је нашу ауторку до те мере фасинирала да је она у једном периоду од 30 година макар 50 пута била у овој земљи. Катарина Костић припада оној групи наше дијаспоре, ја бих рекла, која никада није заборавила свој језик, своје писмо, своје обичаје, своју традицију, своју религију и која носи заувек у себи тај знак свог завичаја”, каже Весна Пешић.

“Катарина Костић је већ нашла запажено место у нашој културној историји. Када кажем културној историји то значи и више од књижевне историје наше. Нашла је своје место захваљујући пре свега својим делима. Затим својим активизмом, јер је њен активизам врло битан и она представља живи симбол јединственог српског културног простора, који потврђује да без обзира где живе наше људи, ако делују, пишу, стварају на нашем српском језику, српским писмом, чувају нашу српску традицију и наше вредности, они припадају српској култури”, каже Радован Калабић.

Колики значај оваквих књига и оваквих писаца који документују време?

“Књижевност ако поредите са историографијом, историографија се труди да нешто на основу докумената говори, али дух и печат времена и атмосферу једног времена то ипак може само књижевност и она је у томе ненадмашна. А када имате талентованог и вредног писца као што је наша Катарина Костић онда она оставља управо тај печат својим читавацима”, каже Калабић.

Катарина Костић је добитица Награде Растко Петровић, Златне значке КПЗ Србије, одлковања Академије Иво Андрић, награде Раваничанин, награде Задужбине Петар Кочић итд, а 8. децембра ће се представити публици у Удружењу књижевника Србије чији је дугогодишњи члан.