Американци су ме прихватили захваљујући кошарци

"Први пут сам отишла у Америку 1982. године, пред почетак свих сукоба на територији бивше Југославије и то је била пука случајност. Енглески нисам знала, па сам отишла да живим са америчком породицом да бих га научила, спремала за живот у будућности итд. Али то се претворило у оснанак у Америци, ево већ 30 година.

Живот са америчком породицом је био јако интересантан и ту сам се први пут суочила са различитостима у култури. Било је шокантно колико за мене, као и за њих, поготово кад не говори енглески...али кад си гладан, брзо ћеш га научити", каже Јелена.

Чиме се бавиш и како је текло укључивање у њујоршко друштво?

"Сада радим као корпоративни банкар за француску банку Сосајити женерал и посао је јако интересантан, баш као када сам замишљала као мала...

На крају дана ми смо сви имигранти, а од самог човека зависи колико жели да буде интегрисан. У Њујорку можете живети цео живот а да не знате енглески језик, и са српским се можете снаћи свуда јер има доста Срба, Хрвата и људи из бивше Југославије.

За пословног човека ипак је неопходна интеграција, уколико жели да буде успешан. Мој ток као спортисте који је завршио амерички колеџ је текао лакше, јер су Американци луди за кошарком, тако да када је Марч меднес ја сам била највећи експерт у свом тиму у банци...тако да је моја интеграција у то друштво била другачија за неког ко није имао ту везаност за тај амерички спорт. По први пут се нисам осећала странцем када сам се преселила у Њујорк, моје име више није било битно у том тренутку, чак је било интересантно и ново и сви су се трудили да га изговарају правилно.

Када сам почела да радим у пословном свету, један од начина ступања у контакт са клијентима је било изговарање мог имена. И када објасните како се изговара то "Ј", а они га виде као "Џеј", онда је све постајало другачије...објашњавала сам им да је моје име као "Јел", што значи викати, али сам им наглашавала да не смеју на мене да вичу...", са осмехом објашњава Јелена.