Чувари српског памћења далеко од отаџбине

Постоје места која нису само седишта једне организације, већ представљају живо сведочанство историје једног народа. Управо такав утисак остављају просторије Српске народне одбране у Чикагу. Ко једном пређе њихов праг, има осећај да није ушао само у канцеларију једног удружења, већ у ризницу српске историје, сећања и националног идентитета.

У оквиру мог вишегодишњег истраживања о судбини српских краљевских официра, а посебно о њиховом страдању и животу након немачког логора Офлаг VI Ц у Оснабрику, имао сам прилику да посетим Српску народну одбрану у Чикагу и разговарам са двојицом њених чланова Миланом Станојевићем и Славишом Степановићем. Тај разговор прерастао је у много више од интервјуа. Постао је сусрет са једним делом српске историје који се већ више од једног века пажљиво чува далеко од отаџбине.

 Више од једног века српске историје

Српска народна одбрана основана је 1914. године у Чикагу, у тренуцима када је Србија водила најтеже битке у Првом светском рату. На иницијативу великог српског научника Михајла Пупина, уз подршку бројних угледних Срба у Америци, међу којима је био и Никола Тесла, основана је организација која је имала задатак да помогне Србији, окупи српске исељенике и сачува национални дух далеко од домовине.

Током више од једног века постојања Српска народна одбрана постала је један од најзначајнијих стубова српске заједнице у Америци. Помагала је Србији у најтежим временима, организовала добровољце, неговала српску културу, чувала традицију и историјско памћење, а многим генерацијама наших исељеника представљала је другу кућу.

 Просторије које личе на музеј

Оно што посебно одушевљава сваког посетиоца јесте богата архивска грађа коју Српска народна одбрана чува.

На зидовима се налазе фотографије оснивача организације, међу којима су Михајло Пупин и Никола Тесла, бројне историјске фотографије српске емиграције, оригинални документи, заставе, старе чланске књижице, признања, одликовања и публикације које сведоче о раду организације кроз више од једног века.

Посебну пажњу привлаче фотографије и документа посвећени генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, као и богат фонд часописа „Слобода“, који већ деценијама представља једно од најважнијих гласила српске дијаспоре у Америци.

Човек би у овим просторијама могао провести дане, па и читав месец, прегледајући фотографије, читајући старе новине и документа. Свака полица открива нову причу, а свака фотографија представља део историје који је сачуван захваљујући људима који су схватили колико је важно памтити.

 Милан Станојевић – млада генерација која наставља традицију

Један од најмлађих активних чланова Српске народне одбране је Милан Станојевић, рођен 8. августа 1997. године у Шапцу, а одрастао у Богатићу, у срцу Мачве.

Иако није историчар по струци, историја је његова велика љубав. Још као дечак слушао је приче својих бака и дека о Другом светском рату, што је у њему пробудило жељу да истражује судбине људи из свог краја.

Као студент-пилот боравио је 2018. године у Вашингтону у оквиру студентске размене, где је радио у америчком Црвеном крсту. Данас активно учествује у раду Српске народне одбране, настојећи да историју приближи млађим генерацијама. Истражује судбине српских емиграната и ради на књизи „Мачвани далеко од отаџбине“, у којој ће бити забележене животне приче бројних људи из Мачве који су после Другог светског рата свој живот наставили широм света.

 Славиша Степановић – чувар традиције

Славиша Степановић рођен је 13. маја 1955. године у Рељовици код Пожаревца. У Америку је дошао као дванаестогодишњак, а члан Српске народне одбране је још од 1980. године. Данас обавља дужност рачуновође организације.

Током разговора поделио је и породичну причу која је дубоко повезана са историјом Другог светског рата. Његов деда Борислав Степановић био је заробљен у немачком логору, а након ослобођења емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Такве личне судбине показују колико је Српска народна одбрана била важна за генерације Срба који су после рата започели нови живот далеко од своје отаџбине.

 Важна карика у истраживању Оснабрика

За мене је ова посета имала посебан значај.

Већ скоро десет година истражујем судбину српских краљевских официра који су током Другог светског рата били заточени у немачком логору Офлаг VI Ц у Оснабрику. Током разговора у Српској народној одбрани добио сам још једну потврду да су многи официри који су после 1945. године из немачких логора стигли у Америку постали чланови управо ове организације.

То откриће представља још једну важну карику у мом истраживању, јер показује да се животне приче српских официра нису завршиле ослобођењем из логора. Напротив, многи су управо кроз Српску народну одбрану наставили своју борбу – овога пута за очување историјске истине, националног идентитета и заједништва српског народа у расејању.

 Наслеђе које обавезује

Данас Српска народна одбрана окупља око 500 активних чланова и наставља да издаје свој часопис „Слобода“, који већ деценијама бележи живот српске заједнице у Америци.

Али њена највећа вредност није само у броју чланова. Она се налази у архиви коју је стрпљиво стварало више генерација Срба. У фотографијама, документима, старим књигама, писмима и сведочанствима која би, без оваквих људи и оваквих организација, можда заувек нестала.

Напуштајући просторије Српске народне одбране у Чикагу, понео сам много више од бележака за своју књигу. Понео сам уверење да историја живи онолико колико је ми чувамо.

На хиљаде километара од Србије, у срцу Чикага, већ више од једног века чувају се фотографије, документи, књиге и успомене које сведоче о страдању, борби и опстанку српског народа. Управо зато Српска народна одбрана није само организација – она је чувар колективног памћења српског народа у Америци.

За мене, као историчара који већ годинама истражује судбину српских краљевских официра из Оснабрика, ова посета представљала је много више од још једног разговора. Она је потврдила да се многе приче наших људи нису завршиле иза бодљикаве жице немачких логора, већ су свој наставак добиле овде, у Чикагу, у Српској народној одбрани. Због тога је наша заједничка обавеза да ово наслеђе сачувамо и предамо будућим генерацијама – јер народ који чува своје памћење, чува и своју будућност.