100 година од рођења Џона Колтрејна

Рођем у Хамлету, у Северној Каролини, одрастао је у музичкој и религиозној породици, што је дубоко обликовало његов каснији живот и стваралаштво. Музиком је озбиљније почео да се бави у Филаделфији, где се преселио током Другог светског рата. Прво је свирао алт саксофон, инспирисан Чарлиј Паркером, а касније прелази на тенор саксофон, инструмент који ће га прославити. Током касних четрдесетих и раних педесетих година свирао је у разним војним и локалним ритам и блуз бендовима, где је „пекао занат“ и развијао свој препознатљиви тон.

1955. године Мајлс Дејвис позива Колтрејна да се придружи његовом новом квинтету. Овај састав, у којем су били и Ред Гарланд, Пол Чејмберс и Фили Џо Џонс, постао је један од најважнијих бендова у историји џеза. Заједно су снимили легендарне албуме као што су „Cookin'“, „Relaxin'“, „Workin'“ i „Steamin'“. Колтрејнов снажам, директан и моћам тон савршено је балансирао Дејвисовом минималистичком и лирском стилу.

У том периоду имао јр тешку зависност од хероина и алкохола, због чега га је Дејвис отпустио из бенда 1957. године. Колтрејн се тада закључао у собу, победио зависност и доживео оно што је назвао „духовним пробуђењем“, а након тога почиње да свира са генијалним пијанистом Телонијус Монком. Током неколико месеци наступа у њујоршком клубу "Five Spot", Монк је научио Колтрејна напредној хармонији, што му је отворило врата за потпуно нов начин размишљања о музици.

Здрав и музички зрелији, Колтрејн се враћа код Мајлса Дејвиса 1958. године. Следеће године, 1959, учествује у снимању албума “Kind of Blue”, најпродаванијег џез албума свих времена, на ком је Колтрејн бриљирао у модалном џезу, где се музичари не ослањају на брзе промене акорда, већ импровизују унутар одређених скала/модуса.

Након сарадње са Дејвисом, Колтрејн започиње своју пуну солистичку каријеру, када и настају стилски правци по којима остаје јединствен.

Албум “Giant Steps” из 1960.године представља врхунац његове техничке фазе. Насловна нумера „Giant Steps“ сматра се једним од најтежих тестова за сваког џез музичара. Песма садржи сталне, необичне и брзе промене акорда (познате као „Колтрејнови циклуси“ или “Coltrane changes”), а његов соло на овој песми је доказ математичке и музичке генијалности.

Почетком шездесетих година, када почиње и његов врхунац стваралаштва,  Колтрејнов формира свој чувени „Класични квартет“, који су чинили МекКој Тајнер, пијаниста специфичног, моћног стила са снажним акордима у левој руци,  Џими Гарисон, контрабасиста  чврстог ритмичког и хармонског темеља и Елвин Џоунс, бубњар громогласног свирања и комплексне полиритмије. Овај квартет је редефинисао појам групне импровизације, где су се музичари савршено разумели и пратили до крајњих граница издржљивости.

На  албуму My Favorite Things (1961) Колтрејн уводи сопран саксофон, инструмент који је до тада био скоро заборављен у џезу. Обрада песме „My Favorite Things“ из мјузикла “Моје песме, моји снови” постала је огроман хит - веселу поп мелодију Колтрејн је претворио у хипнотишућу, дугачку модалну медитацију.

Албум “A Love Supreme” Снимљен у децембру 1964. године,  сматра се једним од највећих музичких достигнућа 20. века. То је четвороделна духовна свита: Acknowledgement (Признање) - Resolution (Одлучност) - Pursuance (Тежња) - Psalm (Псалм). Албум је Колтрејнова директна захвалница Богу за спасење од порока и даривање музичког талента.

У последњим годинама живота (1965–1967), Колтрејн је отишао корак даље у потрази за новим звуцима, а њјегова музика постала је део “free” џеза. Напустио је класичне структуре песама, ритам и традиционалну хармонију. Његови наступи постали су изузетно дугачки, свирао је и по сат времена без прекида. Саксофон је користио да производи крике, вриске и звуке који имитирају људски глас или елементе природе.

У овом периоду блиско је сарађивао са својом другом супругом, пијанисткињом Елис Колтрејн, која је у бенд унела звуке харфе и источњачки мистицизам. Ова радикална фаза је изазвала поделе међу критичарима, али и поставила темеље за наступајућу авангардну музику.

Отишао је прерано,  у 40. години живота, али његово огромно и вишеслојно наслеђе остаје трајно и заувек - утицао је не само на небројене џезере, већ и на рок групе као што су “The Doors”, “The Byrds” и гитаристу Џими Хендрикса.

1992. године додељена му је постхумно “Греми” награда за животно дело, а 2007. године добио је посебну “Пулицерову награду” за свој немерљив допринос музици.

У Сан Франциску је основана “Афричка православна црква Светог Џон Колтрејна”, где се његова музика користи током литургије, због посвећености и порука љубави у Колтрејновој музици.