Џез великани – Woody Shaw

Рођен је у Лоринбургу, у Северној Каролини, а његови родитељи су се убрзо преселили у Њуарк, у Њу Џерзију. Шоов отац је био члан афроамеричке госпел групе, „The Diamond Jubilee Singers“. Оба родитеља су похађала Институт „Лоринбург,“ исту средњу приватну школу као и Дизи Гилеспи.

Његови први утицаји били су Луј Армстронг и Хари Џејмс, а касније и под узицајем Дизи Гилеспија, Фетс Навара, Клифорд Брауна, Букер Литла, Ли Моргана и Фреди Хабарда . Након што је прескочио два разреда, почео је да похађа Средњу школу уметности у Њуарку (алма матер Вејн Шортера, Саре Вон, Мелбе Мур, Савион Гловера, Лари Јанга и многих других), коју је и завршио.

1963. године, након многих локалних професионалних послова, Шо је радио са Вили Бобом (уз Чик Кориу и Џо Фарела), наступао и снимао као пратећи музичар са Ерик Долфијем, са којим је остварио свој дебитантски албум, „Iron Man“.  Долфи, који је живео у Паризу, неочекивано је преминуо 1964.године, али је Шо ипак позван у Париз да се придружи Долфијевом колеги, Нејтан Дејвису.  Док су живели у Паризу, њих двојица су често су посећивали клуб „Le Chat Qui Peche“, а Шо се укрштао са музичарима као што су Бад Пауел, Кени Кларк, Џони Грифин, Декстер Гордон, Арт Тејлор,… и  француским музичарима, укључујући Жан-Луја Шота, Рене Уртрегера, Жак Толота и Џеф Гилсона. После неког времена, Шо је тражио да се двојица његових савременика, оргуљаш Лари Јанг и бубњар Били Брукс, преселе у Париз. Четири млада музичара – Дејвис, Шо, Јанг и Брукс – наставили су да живе и наступају у Француској, повремено наступајући по градовима у Европи.

До средине 1960-тих, Шо је успешно апсорбовао концепте и утицај свог ментора и пријатеља, саксофонисте Долфија, и у међувремену је истраживао хармонске иновације саксофонисте Џон Колтрејна и пијанисте МекКој Тајнера. Оба музичара су у великој мери допринела развоју Шоовог стила као трубача и композитора.

Вратио се у САД 1965. године и започео каријеру као један од редовних трубача издавачке куће „Blue Note“, стално радећи са њиховим уметницима. Заменио је Кармела Џоунса у квинтету Хорас Силвера (1965–1966), и дебитовао у бенду „Blue Not“e на Силверовом албуму „The Cape Verdean Blues“, након чега је уследио албум Лари Јанга „Unity“ (1965).

Шо је такође често сарађивао и снимао са Кориом (1966–67, 1969), Џеки МекЛином (1967), Букер Ервином (1968), МекКој Тајнером (1968), Ендру Хилом (1969), Херби Ханкоком и Боби Хачерсоном. У периоду 1968–69, повремено је радио са Макс Роучем, са којим је био на турнејама. Шо је такође радио као студијски музичар, у „пит“ оркестрима и бродвејским мјузиклима.

1970. године снимио је свој први албум као бендлидер, „Blackstone Legacy“, на ком су учествовали Бени Мопин, Рон Картер, Џорџ Кејблс, Гари Барц, Клинт Хјустон и Лени Вајт. Након тога је уследило наредно издање  „Song of Songs“. Током овог периода, Шо се преселио у Сан Франциско како би истраживао нове могућности, поставши блиско повезан са музичарима на Западној обали као што су Боби Хачерсон, Еди Мур, Еди Маршал и Хенри Френклин.

1974. године вратио се у Њујорк, започевши сарадњу са „Muse Records“, снимајући албуме  „The Moontrane“, „Love Dance“, „Little Red's Fantasy“ и „Iron Men“, са музичарима са средњозападне креативне уметничке сцене као што су Ентони Бракстон, Артур Блајт и Мухал Ричард Абрамс.

Након што је често сарађивао са Хачерсоном, Блекијем, Тајнером и другима, Шо се појавио као вођа бенда почетком 1970-тих, што је било време када су многи џез уметници почели да истражују џез-рок. Као млађи међу старијима, Шо је себе видео као наследника музичког наслеђа трубача као што су Гилеспи, Наваро и Браун, и, као бивши члан Блекијевих Џез гласника, осећао се одговорним за очување интегритета и поштовања традиције.

Шо је 1977. године потписао уговор са „Columbia records“, снимивши албуме „Rosewood“, „Stepping Stones: Live at the Village Vanguard“, „Woody III“, „For Sure!“ и „United“.

„Rosewood“ је био номинован за две „Греми“ награде и проглашен је за најбољи џез албум 1978. године у анкети читалаца „DownBeat”, која га је такође изабрала за најбољег џез трубача године.

Током 1980-тих, наставио је да наступа и снима као бендлидер, снимајући низ „традиционалнијих“, али веома лирских албума („Solid“, „Setting Standards“,“ In My Own Sweet Way“) који се састоје углавном од стандарда и мелодија из хард бап репертоара. Током овог периода радио је и на пројектима са саксофонистима Бени Голсоном, Кени Геретом и Декстер Гордоном, као и са колегом трубачем Фреди Хабардом на три албума („Double Take“ и „The Eternal Triangle“ и Голсоновом албуму „Time Speaks“.

Шо је био познат по свом мајсторству и иновативној употреби „широких“ интервала, често кварти и квинти, који се сматрају релативно неприродним и тешким за трубу.

И у својим импровизацијама и у својим композицијама, Шо је често користио политоналност, комбинацију два или више тоналитета или кључева (тј. вишеструких акорда или хармонијских структура) одједном. У својим соло деоницама, често је суперпонирао веома сложене пермутације пентатонске скале и секвенце интервала које су се непредвидиво модулирале кроз бројне кључне центре. Био је мајстор модалности и користио је широк спектар хармонијских боја, стварајући необичне контрасте, користећи напетост и резолуцију, дисонанцу, необичне ритмичке групе и фразе „преко тактне црте“, али увек решавајући своје идеје према форми и хармонијској структури дате композиције, док се придржавао конвенција џез импровизације и истовремено стварао нове.

Имао је богат, мрачан тон који је био препознатљив са готово вокалним квалитетом; његова интонација и артикулација биле су високо развијене, и у великој мери је користио ефекте нижег регистра, обично користећи дубок, продужени вибрато на крају својих фраза. Шо је такође често укључивао хроматску скалу, што је његовим мелодијским линијама давало суптилну флуидност која му је, чинило се, омогућавала да беспрекорно „улази и излази“ из акорда из свих „углова“.