Краљеви свинга – Sonny Greer

Рођен у Лонг Бранчу, у Њу Џерзију,  почео да се бави музиком и сам научио да пева и свира бубњеве уз помоћ само једног ментора, бубњара Јуџин „Пеги“ Холанда, водвиљског бубњара, који му је дао неколико лекција, али и савета не само о музици.

Грир је започео каријеру у тинејџерским годинама када је почео да свира у хотелима дуж обале Џерзија са локалним оркестрима. Након наступа у хотелу “Плаза”, добио је позив да наступи у Вашингтону са позориштем “Хауард”, где је свирао три године док није упознао Дјук  Елингтона. Грир је балансирао своје обавезе са Елингтоном и позориштем “Хауард” до средине 1920-тих када је радио искључиво са Елингтоном.

Био је Елингтонов први бубњар, свирајући са његовим квинтетом “Washingtonians”, прешвши касније са Елингтоном у чувени  “Котон клуб”. 

Грир је стално био на турнејама са Елингтоновим оркестром,  током његовог успон до славе 1930-тих и 1940-тих. Грир је био у центру пажње током наступа, јер је организација његових бубњева привлачила пажњу публике. Музички критичар Њујорк тајмса, Џон С. Вилсон, написао је да је Грир био „устоличен на постољу на којем је био окружен блиставим низом реквизитета“.

Тромбониста, Лоренс Браун, изјавио је да му је, када се придружио бенду 1932. године, постало јасно колико је Грир важан сарадник: „Био је скоро једнако популаран као Елингтон. Не само да је имао одличан музички инстинкт и природну способност као свирач, већ је био веома љубазан и служио је као контакт особа за Дјука. Стекао је знање о музици једноставно „изводећи и упијајући оно што се дешавало око њега“.

Мерсер Елингтон, Дјуков син, изјавио је да је Грир „био један од ретких људи од којих је Елингтон лако примао савете“ и да је имао „одличан слух и необичне рефлексе“.

Нажалост, проблеми са алкохолом довели су га до отпуштања из Елингтоновог оркестра 1951. године.

Након тога, појавио се у групи бившег Елингтоновог саксофонисте, Џони Хоџиса, оставши  неко време током стварања албума „Castle Rock“ (1955) и „Creamy“ (1955). Након рада са Хоџисом, Грир је почео да ради на многим краткорочним ангажманима са многим сарадницима у Њујорку, као што су Ред Ален, Џ. Ц. Хигинботам и Тајри Глен.

Грир се појавио на црно-белој фотографији Арт Кејна из 1958. године, познатој као „Велики дан у Харлему“. Био је део „трибјута“ Елингтону 1974. године, који је постигао велики успех широм САД. Водио је и свој трио, али се скоро увек фокусирао на живе наступе након својих сарадњи.

Радио је са Брукс Кером и саксофонистом Расел Прокопом, учествујући на албуму „Soda Fountain Rag: The Music of Duke Ellington“ 1975. године.

Током година, сарађивао је Луј Армстронгом, Ерл Хајнсом, Лајонел Хемптоном, Лони Џонсоном, Рекс Стјуартом и Кути Вилијамсом, Оскар Петифордом,...

Слушаћете избор његових снимака.