Џез великани – Mal Waldron

Рођен je у Њујорку у породици имигранaтa из Индије. Породица се преселила на Јамајку када је Мел имао четири године. Почетно интересовање за џез је дошло слушањем свинга на радију, а похађао је часове класичног клавира од седме  до 16. године. Затим је инспирисан снимком тенористе Колмен Хокинса „Body and Soul“ из 1939. године, хтео да свира саксофон, али је купио алт саксофон, јер није могао да приушти тенор. Свирао је алт саксофон са локалним бендовима који су наступали на игранкама, јеврејским и шпанским венчањима, често преузимајући улогу пијанисте када су други музичари изводили своје соло деонице.

Године 1943. након средње школе позван је у војску и био јстациониран у „Вест Поинту“, у Њујорку, што му је омогућило да слуша великане џеза у клубовима у 52. улици и другде у граду. Након две године у војсци, вратио се као студент на „Квинс колеџ“ у Њујорку, где је студирао код композитора Карол Ратхауса и донео коначну одлуку да пређе са саксофона на клавир. Након што је стекао диплому основних студија музике 1949. године, кратко време је радио у ритам и блуз бендовима.

Професионално је почео да свира у Њујорку 1950. године и  наредних дванаестак година водио је сопствене бендове и свирао за оне које су предводили Чарлс Мингус, Џеки МекЛин, Џон Колтрејн и Ерик Долфи, између осталих. Током периода „кућног пијанисте“ за „Престиж рекордс“ крајем 1950-тих, појавио се на десетинама албума и компоновао за многе од њих, укључујући и компоновање своје најпознатије песме „Soul Eyes“ за Колтрејна. Волдрон је често био пратилац вокалних солиста, а био је и редовни пратилац Били Холидеј од априла 1957. до њене смрти у јулу 1959. године.

Трајно је напустио САД средином 1960-тих, настанио се у Европи и наставио међународне турнеје до своје смрти.

У својој 50-годишњој каријери, Волдрон је снимио више од 100 албума под својим именом и више од 70 за друге бендлидере. Такође је писао за модерни балет и компоновао музику за неколико играних филмова. Као пијаниста, имао је корене углавном у хард бапу и пост бапу њујоршке клупске сцене 1950-тих, али је временом више гравитирао ка фри џезу. Познат је по својим дисонантним акордским гласовима и препознатљивом каснијем стилу свирања, који је карактерисао понављање нота и мотива.