Џез великани – Max Roach

Макс Роуч је рођен Њуланду, а када је имао четири године преселио се са породицом у Бруклин у Њујорку. Одрастао је у музичком дому са мајком, госпел певачицом. Почео је да свира трубу на парадама у раном детињству. Са 10 година већ је свирао бубњеве у неким госпел бендовима.

Роуч је студирао класичне удараљке на Музичкој школи на Менхетну од 1950. до 1953. године, радећи на стицању дипломе основних студија музике. Школа му је доделила почасни докторат 1990. године.

Године 1942. као осамнаестогодишњак који је недавно завршио Мушку средњу школу у Бруклину, позван је да замени Сонија Грира са оркестром Дјука Елингтона који је наступао у позоришту „Парамаунт“ на Менхетну. Почео је да иде у џез клубове у 52. улици и на углу 78. улице и Бродвеја у „Georgie Jay's Taproom“, где је свирао са школским другом Сесилом Пејном. Први професионални снимак направио је 1943. године пратећи Колмена Хокинса.

Роуч је био један од првих бубњара, уз Кенија Кларка, који је свирао у би бап стилу, а наступао је у бендовима које су предводили Дизи Гилеспи, Чарли Паркер, Телонијус Монк, Колмен Хокинс, Бад Пауел и Мајлс Дејвис. Роуч је свирао на многим Паркеровим најважнијим плочама, укључујући и снимање „Savoy Records“ у новембру 1945. године, које је означило прекретницу у снимању џеза. Његов рани снимци са метлицама са Пауеловим триом, посебно у брзим темпима, били су јако цењени.

Сарађивао је и са многим другим познатим џез музичарима, укључујући Клифорда Брауна, Колмена Хокинса, Дјука Елингтона, Т Еби Линколн, Дајну Вошингтон, Чарлса Мингуса, Билија Ексштајна, Стена Гецa, Сонија Ролинса, Ерика Долфија, Бенија Картера и Букера Литла. Такође је свирао са својом ћерком Максин Роуч, виолисткињом номинованом за „Греми“.

Године 1952. био је суоснивач „Debut Records“ са басистом Чарлсом Мингусом, једне од првих издавачких кућа у власништву уметника. Издавачка кућа је објавила плочу концерта од 15. маја 1953. године, који је проглашен „највећим концертом икада“, а који је постао познат као „Џез у Меси холу“, на којем су наступали Паркер, Гилеспи, Пауел, Мингус и Роуч. Такође, на овој издавачкој кући је објављена револуционарна слободна импровизација баса и бубњева, „Percussion Discussion“.

Роуч и трубач Клифорд Браун формирали су 1954. године квинтет у којем су били тенор саксофониста Харолд Ленд, пијаниста Ричи Пауел (брат Бада Пауела) и басиста Џорџ Мороу. Ленд је напустио квинтет следеће године, а заменио га је Сони Ролинс. Група је била одличан пример хард бап стила који су такође свирали Арт Блеки и Хорас Силвер. Касније те године, преселио се у област Лос Анђелеса, где је заменио Шелија Мена у популарној групи „Lighthouse All Stars“.

Браун и Ричи Пауел су погинули у саобраћајној несрећи  1956. године, а након смрти Брауна и Пауела, Роуч је наставио да води слично конфигурисану групу, са Кенијем Дорамом (а касније и Букером Литлом) на труби, Џорџом Колменом на тенору и пијанистом Рејем Брајантом. Проширио је стандардни формат хард бапа користећи 3/4 валцер ритмове и модалност 1957. године својим албумом „Jazz in 3/4 Time“. Током овог периода Роуч је снимио низ других албума са браћом Стенлијем и Томијем Тарентајном.

Наступио је са Дајном Вошингтон на Џез фестивалу у Њупорту 1958. године што је снимљено, и на  албуму „Dinah Jams“ пред публиком уживо 1954. године, који се сматра једним од најбољих и најзанемаренијих вокалних џез албума свог жанра. Неговао је интересовање и поштовање према афро-карипској музици и путовао је на Хаити крајем 1940-их да би учио код традиционалног бубњара Тија Рора.

Почетком 1980-их, Роуч је почео да одржава соло концерте, демонстрирајући да ударачки инструменти које изводи један свирач могу да испуне захтеве соло наступа и буду потпуно задовољавајући за публику. Такође,  започео је серију дуетских снимака одступајући од стила по којем је био најпознатији, предавши се слободној импровизацији - са Сесилом Тејлором, Ентонијем Брекстоном, Арчијем Шепом и Абдулахом Ибрахимом, дуетски концерт са Малом Волдроном, као и дует са својим доживотним пријатељем и сарадником Дизијем Гилеспијем.

Иако је свирао са разноврсним ансамблима, увек је свирао џез. Његов последњи снимак, „Friendship“, био је са трубачем Кларком Теријем, дугогодишњим пријатељем и сарадником у дуету и квартету. Роучов последњи наступ био је на прослави 50. годишњице оригиналног концерта у „Massey Hall“.

Писао је музику за позориште, укључујући драме Сема Шепарда. Дуго се бавио џез образовањем, од 1972. године на факултету Универзитета Масачусетс Амхерст где је предавао до средине 1990-их.

Примљен је у „DownBeat Hall of Fame“  1980. године и „Modern Drummer Hall of Fame“ 1992. године.