Скице за портрет – Војислав Војкан Ђоновић

Рођен је у угледној грађанској породици у Београду, а прву гитару (коју је В. Ђоновић до смрти сматрао за најбољу на којој је икада свирао) купио му је отац. После само годину и по дана, Војкан је успео да овлада инструментом и да крене да јавно наступа.

Током Другог светског рата само захваљујући гитари и познавању музике успео је да преживи ратне године, а после рата, уз помоћ колега и пријатеља, почео је да свира по игранкама. Први је у Србији набавио електрично појачало, 1948. године.

Због изванредне технике и сталне жеље да напредује, Ђоновић је врло брзо постао један од најомиљенијих и најтраженијих џез музичара у тадашњем Београду. Стални члан Џез оркестра РТБ, данашњег Биг Бенда РТС, постао је 1951. године, поставши један од  најактивнијих чланова оркестра као солиста,  композитор и аранжер.

Такође, наступао је као солиста и у Великом ревијском оркестру Илије Баћка Генића, са великим успехом, од 1959. до 1962. године. На изненађење многих својих колега и пријатеља, извесно време је напустио џез, потпуно се посветивши извођењу народне музике и романси у саставу Душана Радетића.

Исто тако, изненада,  одлучио је да престане са активним свирањем - постао је уредник издања у Продукцији грамофонских плоча, данашњем ПГП РТС.  Остао је доследан својој одлуци да не свира по окончању музичке каријере. Једини изузетак је био наступ у Коларчевој задужбини 1998. године када га је тадашњи уредник оркестра Тихомир Јакшић убедио да свира на гала концерту поводом педесет година Џез оркестра РТБ, уз све остале ветеране овог оркестра и његове савременике.

Поводом његове смрти, 2008. године критичар Слободан Аранђеловић је у дневном листу „Данас” о Војиславу Војкану Ђоновићу написао следеће: „ ...Његово музицирање одликовало се изванредним драјвом, прецизном фразом и неисцрпном енергијом који су често уобличавани у мелодична и незаборавна сола. Пријатан звук Војканове гитаре био је додатни квалитет у ансамблима у којима је свирао.“