Светске музичке позорнице

Бритн је дело писао у Америци, где је са Питером Пирсом боравио од 1939. године, а након избијања Другог светског рата њихов првобитно кратки боравак прерастао је у готово трогодишњи, својеврсни добровољни егзил. Као убеђени пацифиста, Бритн је управо у овом остварењу снажно изразио своја антиратна уверења.

У јесен 1939. године, преко Британског савета, добио је поруџбину јапанске владе за дело којим је требало обележити 2600 година династије Микадо, односно прославе која је 1940. уприличена поводом оснивања Јапана. Тада је двадесетшестогодишњи Бритн одлучио да напише дело краћег трајања и посвети га сећању на своје родитеље. Иако је јапанска влада одбацила ово остварење због употребе латинских наслова ставова из католичког реквијема, као и због "мрачног" карактера, како су га означили, Синфониа да Реквијем имала је велики успех након премијере одржане 1941. у Њујорку. Том приликом дело су извели чланови Њујоршке филхармоније под управом Џона Барбиролија, који је био очаран овим Бритновим остварењем, сматрајући га најбољом композицијом у његовом опусу. Убрзо га је и Серж Кусевицки дириговао у Бостону, а Бритнова лична и емотивна нота проткана кроз Синфонију да Реквијем, учиниле су да славни маестро за Фондацију Кусевицки одмах од композитора поручи дело: оперу Питер Грајмс која је премијерно изведена 1945. године.

Друга тачка на концерту била је Симфонија број 2 за клавир и оркестар Ленарда Бернстајна, названа Доба анксиозности. Као солиста наступио је Денис Кожухин, пијаниста чије интерпретације критичари описују речима да су „очаравајуће и незаборавне”, а његову технику оцењују као беспрекорну, истичући да „кроз свако дело које свира показује јединствену, зрелу уметничку личност”.

Другу симфонију Берстајн је компоновао 1948. и 1949. у Америци и Израелу, а ревидирао 1965. године. Инспирисана је и названа по истоименој песми Вистана Хјуа Одна, а посвећена Сержу Кусевицком, који је овом симфонијом окончао свој двадесетпетогодишњи ангажман на челу Бостонског симфонијског оркестра. Уместо конвенционалне четвороставачне форме, Берстајн је партитуру обликовао за соло клавир и оркестар и поделио на шест сегмената, пратећи на тај начин Однов текст.

Концерт је заокружила Патетична симфонија у ха молу, број 6 опус 74, последње симфонијско остварење у опусу Петра Чајковског, а коју је писао 1893, само неколико месеци пред смрт. Дело, премијерно изведено исте године у Санкт Петербургу, сматра се врхунцем композиторовог симфонијског стваралаштва.

Снимак из серијала Премијум концерти Еурорадија уступљен нам је посредством међународне размене.

Уредница Ирина Максимовић Шашић