Спасоје Миловановић: Историјске трансформације легитимности у европском позоришту (1)

Основна ауторова теза у овом раду је да се историја театра, која се обично приказује као историја естетских промена, може (ре)конструисати и као историја промена у начинима његовог легитимисања. „[И]сторију европског позоришта”, пише Миловановић, „могуће је читати и као историју сукцесивних режима легитимности, од којих сваки поседује доминантни извор ауторитета који одређује критеријуме уметничке релевантности. Ти критеријуми нису историјски непроменљиви; они настају, развијају се, бивају оспорени и замењени новим облицима ауторитета.” Он описује и анализира неколико таквих облика: од теоријског, теолошког и институционалног ауторитета, преко ауторитета грађанске јавности или уметничке авангарде, до ауторитета транснационалних позоришних мрежа.

Полазећи од критичког увида у постојеће театролошке, али и филозофске и друштвене теорије, Миловановић нуди иновативан теоријски приступ уводећи у аналитички вокабулар низ појмова попут „интерпретативног предузетника”, „интерпретативног капитала”, „рефлексивне легитимности”, „мрежне легитимности” или „мрежне хегемоније”. Његова анализа сугерише да се уметничка легитимност у савременом европском позоришту више не производи првенствено посредством естетског вредновања представа или на основу ауторитета појединачних институција, већ кроз процесе интерпретације који се одвијају унутар транснационалних професионалних мрежа, што, с једне стране, отвара простор за плурализам интерпретација, али, с друге стране, може да изнедри нове форме културне доминације у случајевима кад поједини интерпретативни оквири стекну статус саморазумљивих професионалних норми.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић