Рефлексије
Марјан Чакаревић: Поетика Бранка Кукића (2)
У емисији Рефлексије, 13. и 14. августа, емитујемо текст Марјана Чакаревића „Поетика Бранка Кукића”.
За текст Марјана Чакаревића о песништву Бранка Кукића није занемарљив моменат што је и сам Чакаревић песник, али и критичар поезије, те се у његовим рефлексијама преплићу песнички и теоријски нерв. Због тога се, између осталог, песме Бранка Кукића отварају читаоцу као запањујуће савремене, како изразом тако и садржином.
У уводним редовима текста Чакаревић упућује на Кукићеве претходнике и узоре – којих, наравно, има (не постоји песник који се рађа из себе самог, него се увек, хтео он то или не, налази на раменима песника који су писали пре њега) али, строго узев, Бранко Кукић нема јасног претходника већ је његова поезија у толикој мери самосвојна да се може рећи како је утемељена у самом језику – да би се у другом делу текста посветио анализи самих Кукићевих песама.
Чакаревић, заправо, показује како се из збирке у збирку помера тежиште мотива Кукићевих песама, али и сам израз, те се у песмама преплићу метафизички мотиви и сновиђења, хумор, црни хумор и фантастика, те – како наглашава Чакаревић – почасно место заузимају народне умотворине: загонетке, питалице, брзалице, разбрајалице. Наравно, није Кукић родоначелник тог жанра, довољо је подсетити се Васка Попе, али управо се на тим мотивима можда и најбоље види Кукићева оригиналност, или, можда, умеће песничке деконструкције: народне умотворине се, пропуштене кроз Кукићев језик, ослобођене слојева који не могу да поднесу сложеност савременог света, дакле деконструисане, изнова конструисане, ојачане савременим јeзичким изразом (што би, рецимо, у техничком свету одговарало новим материјалима попут титанијума) појављују као конституенти времена у којем живимо. Оне су, народне умотворине, код Бранка Кукића у исто време и препознатљиве и преображене.
Но, то jе само један мотив на који Чакаревић скреће пажњу. Ту су и Кукићева поигравања вишесмисленим речима, тамним језичким зонама, мутним сликама, дакле читавом једном језичком ризницом за коју, док није прошла кроз Кукићев израз, нисмо ни знали колико је богата.
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић
Коментари