Пијанизми Балкана – Ђан Чакмур

„Поноћ је у Ханоју. Стигао сам јуче, а претходне ноћи нисам ни минут спавао на аеродрому. Пребацио сам лет у бизнис класу у нади да ћу одспавати неколико сати, а затим сам имао дугу пробу Листовог Првог клавирског концерта са недовољно припремљеним, али пријатељски настројеним оркестром. За наступ који ће ми донети пола годишње плате просечног радника у Вијетнаму – у оперској кући украшеној мермером увезеним из Шпаније, у земљи где јефтини кровови од шиндре са станова лете током олуја. Повод: отварање привредне коморе између земље мог рођења, Турске и Вијетнама (...) Чак се ни не стидим што сам тражио толико новца, јер не могу да замислим колике ће износе ова привредна комора генерисати за своје чланове. Једноставно не могу да се отресем осећаја да смо ми, музичари који смо укључени у овакве догађаје, само спољашња потврда друштвеног и финансијског статуса којем је ова институција осмишљена да служи. Заиста је прилично забавно, често се осећам као камелеон. Вечераћу са милионерима, члановима краљевских породица и амбасадорима, али ћу избегавати луксуз у свом приватном животу, како из нужности тако и из принципа. Јешћу сиријску храну за понети два пута недељно, а затим, у разговору са донаторима, над белим чаршавима причати о томе колико је послужени кавијар изванредан, док испијам старо вино (...) Ова нескладност је вековима уобичајена међу класичним музичарима. Ипак, мора се рећи и следеће: уметник – укључујући и мене – прихвата, па чак и жуди за оваквим друштвеним статусом који је близу елите. Он даје кредибилитет вредности нашем раду, што је једина врста капитала коју поседујемо да бисмо ушли у такав миље. Не знам да ли бих се осећао тако важним у Ханоју да нисам стекао утисак да је моја уметност неопходна. Колико је то јака илузија да – упркос сазнању да сам у суштини фигурина која прикрива капиталистичку организацију – и даље верујем да сам заштитник лепоте и да као такав заслужујем дворану са шпанским мермером, летове у бизнис класи, фину храну и скупо вино док моје унутрашње Ја протестује, упозоравајући да тиме постајем још један зупчаник у машини која меље.

Имам двадесет седам година и истовремено сам много тога: за критичаре – посебно за оне са којима сам пријатељ – ја сам „велики уметник данашњице” који је направио референтне снимке Шубертове музике, за моје студенте ја сам професор који зна много ствари; за моју публику – млади пијаниста који би могао да постигне величину... Напослетку, ја сам из Турске, коју волим због онога што она може бити, а презирем због онога што јесте. Ја сам имигрант у Немачкој; Моја не-немачка природа видљива је уосталом на први поглед. Предајем у Лондону, где, иронично, представљам „немачку школу”. Нисам довољно ни човек Истока, нити Запада. Ја сам уметник и стварам за човечанство – свирам с вером да бих могао да уткам једну нит у цивилизацију заглибљеној у овој варварској кланици која је некада била позната као човечанство. Музика, када јој се приступи са непосредношћу каква недостаје данашњем животу, у интимном разговору са човеком, носи огромну регенеративну моћ. Постоји нада да ће наша музика постати релевантна многима. То је медијум кроз који можемо видети колико смо човечности изгубили због бескрајних ратова и ограда које градимо око наших малих средина. Повратити једноставност и дубину људске природе, уклонити шминку гламура, данас има већу вредност, где обмана и демагогија преузимају предност. Човечанство у нама умире спором смрћу у културној гентрификацији. Сада је на нама да пливамо узводно; не као културни ратници који враћају изгубљену земљу, већ као достојанствени остаци распадајућег човечанства, у нади да ћемо пронаћи срца са којима ћемо одјекнути заједно...”

Давна констатација Владимира Хоровица да је за једног пијанисту најважније то да постане „грађанин света”, могла би се разумети не само у контексту чињенице да пијанизам у својој бити нужно постоји као космополитска уметност окренута најширем аудиторијуму, већ да улога пијанисте, као „путујућег музичара”, увек мора бити дубоко рефлексивна према времену и простору у којем се остварује. Јер, ма колико се такозвани „класични пијанизам”, сада већ вековима служи истим делима, којима се – чини се унедоглед – враћа на својим концертима, он то увек чини другачије. Реч није о одмотавању давно запакованих и довршених музичких креација створених за неки други свет, већ је то пре непрестано распакивање огледала у којима свако ново време може да сагледа сопствени одраз.

Напред прочитана запажања управо откривају једну такву космополитску позицију коју млади турски пијаниста Ђан Чакмур већ присваја у својој уметничкој пракси. Настојећи да и у једној врсти дневничких белешки које пласира уз своја извођења пружи коментар о времену у којем делује, овај пијаниста издваја се као уметник дубоке интроспекције који – можда баш због своје позиције на размеђи светова – успева да осигура и специфичну позицију посматрача са стране. Мимо оваквих спекулација, Ђан Чакмур у сваком случају важи за једну од највећих нада савременог туског пијанизма који већ десетак година гради успешну интернационалну концертну каријеру праћену са неколико реализованих албумима.

Рођен 1997. године у Анкари, Ђан Чакмур је музичко образовање започео код Лејле Бекеншир и Ајше Каптан на Државном конзервтаоријуму за музику у овом граду. Још за време студија, Чакмур добија стипендију за школовање у иностранству коју користи студирајући паралелно на Схоли Канторум у Паризу у класама пијаниста сасвим различитих залеђа – код Ђуна Каноа, Марчеле Крудели, те земљака Емре Шена. Потом ће се усавршавати на више мастеркласова широм Европе, на институцијама и програмима као што су Холандски интернационални музички сусрети, Менделсонова академија, те Музичка академија у Литехштајну за чије је похађање добио још једну стипендију, а поменимо и да је радио са Григоријем Грузманом на Високој школи Франц Лист у Вајмару. Још за време студија Ђан Чакмур остварио је значајан успех победом на 22. Интернационалном пијанистичком такмичењу у Риму 2012. године, а већ следеће године примљен је у пројекат „Млади музичари на светским сценама” које су покренуле истакнуте турске пијанисткиње Гухер и Сухер Пекинел као платформу за афирмацију талентованих младих турских музичара изван земље. Ова постигнућа биће тек најава знатно већих, па тако Чакмур 2017. године осваја прву награду на угледном Шкотском интернационалном пијанистичком такмичењу, односно наредне године постаје лауреат 10. Међународног пијанистичког конкурса Хамаматсу у Јапану. Пут афирмације овог турског пијанисте кретаће се током последњих десетак година кроз неке од значајниј концертних дворана као што су Вигмор хол, сала Берлинске филхармоније, Консертхебау у Ајндховену, као и на сценама широм Јапана – да поменемо тек, славни, Сантори хол. Њих допуњују и учешћа на бројним концертима и фестивалима у родној Турској, те је тако Ђан Чакмур 2017. године био позван да са Борусан филхармонијским оркестром и Сашом Гецелом отвори 43. издање Истанбулског музичког фестивала, да би у годинама које су уследиле наступао и са Краљевским шкотским националним оркестром, Симфонијским оркестром Лајпцишког радија, Токијском филхармонијом и неколико других. Ове ангажмане Чакмур је 2023. године почео да проширује и студијском праксом, потписавши ексклузиван уговор са шведским БИС рекордсом са којим од тада развија пројекат од дванаест албума. На сваком од њих, наиме, он упоређује клавирска дела Франца Шуберта са композицијама инспирисаним Шубертом стварајући занимљиве, често и веома удаљене дијалоге овог бечког композитора са ауторима каснијих епоха. Завршетак читавог пројекта је планиран за 2028. годину, али не као заокружење каквог интегралног издања, већ као „курираног истраживања Шубертовог музичког размишљања”.

Чакмурова посвећеност Шубертовој музици несумњиво у себи крије музиколошки колико и извођачки порив којима он истражује скривене везе између овог и других стваралаца. Поменути пројекат од дванаест албума тако је започео трагањем за начинима на које је Шуберт успео да изађе из Бетовенове стваралачке сенке и еманципује свој индивидуални клавирски израз. Једна од кључних соната, по мишљењу самог пијанисте (уједно и аутора кратких студија у књижицама сваког од албума), јесте Соната у А-дуру, Дојчове ознаке 664, настала 1819. године у време када је Шуберт настојао да савладавање Бетовеновог композиционог поступа замени стварањем новог. Како Чакмур истиче: „Нагла стилска промена у односу на претходне клавирске сонате коју срећемо у Сонати у А-дуру, Де 664, знак је да је Шуберт пронашао јединствен начин да приступи овој форми: Међу 32 Бетовенове сонате, наиме, нема ниједне која почиње формулом која подразумева истакнуту мелодију у једној руци подржану јасно развојеном пратњом у другој. Нити постоји било која Шубертова соната која садржи такву поставку материјала пре ове. Стога је управо овде Шубертова изванредна способност као „текстописца” пронашла начин да трансформише опозитну природу сонатне форме у јединствен наратив исткан мелодијом, у којем се пејзажи мењају постепено, као да се гледају из перспективе путника, без икакве потребе за супротстављањем контрастних елемената.”

Пијанистички изараз Ђана Чакмура не само у Шубертовој музици показује изразиту култивисаност укуса и тушеа по којем он на данашњој сцени свакако представља универзално прихватљив образац свирања. Уколико се деликатна Шубертова музика може поставити као огледало способности пијанисте за самоконтролом и тежњи ка савршеној звучној равнотежи задржавајући притом свежину надахнућа, онда би она могла да послужи и као доказ Чакмурових знатно ширих извођачких могућности о којима уосталом сведоче и његови снимци Шумана, Шопена, Брамса и појединих стваралаца 20. века.

Аутор емисије: Стефан Цветковић