Пијанизми Балкана – Мариа Стратигу

Окренувши се музичкој историји, односно делима музичке прошлости као свом примарном репертоарском фокусу, пијанизам је кроз 20. век сведочио о бројним моделима посредовања ових остварења ка публици. Вођен модернистичком, есенцијалистичком матрицом валоризације литературе, те тиме посвећен готово искључиво опусима оних композитора који су се изоштравали овако баждареном диоптријом, пијанизам је заједно са музикологијом, колико на подијуму, толико и у оквирима дискографије, градио представу музичког канона. Трагајући за „великом уметношћу” која трансцендира питања пола, расе и класе стваралаца, модернистички пијанизам (колико и све остале извођачке дисциплине) инаугурисао је „универзалног субјекта” који је историјски био дефинисан као мушкарац, белац и западњак. Кретање кроз литературу базирало се тако (у зависности од афинитета извођача), колико на пажљивом избору ремек-дела као најреферентнијих отисака стваралаца који су улазили у ове оквире, толико и на интегралном обухватању опуса у настојању да се публици презентује монументалност њихове оставштине. Постмодернистичко одбацивање идеје да уметничко дело има непроменљиву, универзалну „суштину”, односно откриће да значења и вредности уметности представљају ништа друго до друштвене конструкте, те да су као такви подложни критици и промени, отворило је на пољу музичког извођаштва врата наличја канона, односно потиснутих поетика прошлости. Последње деценије 20. века у том погледу сведоче о снажном таласу који је, доносећи плиму интересовања за маргинализоване ствараоце, запљуснуо и обале Балкана. Међу грчким пијанисткињама које се истичу помним истраживањем оваквог репертоара издваја се Мариа Стратигу, свестрана уметница и истраживачица која је афирмацију стекла бавећи се у првом реду делом велике француске композиторке романтизма Луиз Фаренк. Посвећеност њеном стваралаштву, Мариа Стратигу крунисала је током претходних година капиталним пројектом снимања целокупног клавирског опуса на укупно четири издања, а ова изузетно вредна продукција повод је за осврт на извођачки стил пијанисткиње.

Рођена 1984. у Атини, Мариа Стратигу је музичко образовање започела са седам година у родном граду код Софије Муратоглу, а наставила са Христосом Папагеоргиујем. Атински конзерваторијум уписује у класи Алики Ватикиоти, а дипломира 2007. године. Као стипендисткиња Фондације Александар Оназис, Мариа Стратигу исте године одлази на Краљевски конзерваторијум Шкотске где код Џонатана Плаурајта и Фалија Паврија завршава постдипломске студије, да би на Краљевском северном музичком колеџу у Манчестеру стекла и уметнички докторат под менторством Барбаре Кели. Њено истраживање било је наиме фокусирано на снимање комплетних Етида за клавир Луиз Фаренк. Овај подухват је убрзо, међутим, проширен и на остала дела француске композиторке, те 2023. године – у сарадњи са дискографском кућом Grand Piano Records под окриљем Naxos-а – заокружен у виду снимања њене целокупне солистичке музике за клавир. Ово изузетно постигнуће овенчано је наредне године наградом „Ђина Бахауер– Николас Думба” које је Марији Стратгиу доделило Музичко удружење са именом легендарне грчке пијанисткиње.

У осврту на албум Етида Луиз Фаренк (чији избор репродукујемо у емисији), критичар Ралф Грејвс истиче да се „извођење карактерише давањем приоритета музикалном обликовању над пуким техничким умећем. Пијанисткиња уноси лаку елеганцију и динамичку контролу у музику, осигуравајући да сложене текстуре остану јасне и певљиве. Избор темпа Стартигу је „просвећен”, заснован на познавању стила, чинећи комаде занимљивим чак и за слушаоце који нису упознати са клавирском литературом мање познатих раних романтичара”. У питању је двоструки албум на којем Мариа Стратигу изводи укупно 87 етида из опуса 21, 41, 42 и 50. Ови комади налазе се на размеђи техничких вежби и концертантних комада којима се приближавају управо захваљујући поетској лирско-драмској димензији свог садржаја. 

Након што је 1980. године музиколошкиња Беа Фридланд објавила прву детаљну биографију Луиз Фаренк и покренула академско интересовање за њена дела, интересовање извођача за композиторку на прелому два миленијума почело је да расте, те импулс новом животу њене музике дају бројни истакнути интерпретатори. Можемо тако навести Јаника Незе-Сегена који последњих сезона композиторкине симфоније често уврштава у програме концертних наступа Филаделфија оркестра заједно са делима кључних фигура раног романтизма попут Менделсона и Шумана, док је рецимо и то 2023. године, француска диригенткиња Лоран Екилбе са Инсула оркестром за Ерато објавила двоструки компакт-диск са свим симфонијским делима Луиз Фаренк у извођењу на аутентичним инструментима. Обухватајући целокупну клавирску заоставштину композиторке, Мариа Стратигу ју је поред албума са етидама представила из кроз два издања тематски насловљена Теме и варијације, обухватајући један од омиљених жанрова у виртуозној салонској музици раног 19. века, као и један албум са Рондима – делима која су пружалa форму за лако преплитање музичких материјала. Управо сви наведени облици сведоче о клавирском стилу Луиз Фаренк који се занива на класичарској прегледности форме и романтичарској енергији остварене виртуозном бриљантношћу, али у оквирима карактеристичне бидермајерске уздржаности која не допушта снажније пројекције емоционалних стања. По томе би извођачки изазови које задаје клавирски опус Луиз Фаренк били најблискији онима Франца Шуберта, потврђујући својим чистим и надахнутим звучним обликовање и високо умеће Марије Стратигу.

Најављујући први албум Тема и варијација, Мариа Стратигу је записала: „За следећи том у серији комплетних клавирских дела Луиз Фаренк, одлучила сам да снимим први део њених тема и варијација. Уводи који претходе свакој теми стварају утисак оркестарског писања, док споре варијације приказују снажне мелодијске линије. На другој страни, теме и брже варијације још једном демонстрирају елеганцију и финесу, шарм, духовитост и хумористичан карактер њених дела. На другој страни сусрешћте се са тугом и дубином емоција које не би биле могуће истаћи без квалитета композиционих поступака које су једноставно изванредни у својој прецизности и довршености...”

Ова пијанисткиња помно је посвећена академској каријери као истраживачица махом стваралаштва жена композитора, објављивајући радове у бројним научним часописима који се баве овом тематиком, док њена извођачка пракса укључује и концертна предавања којима се – у односу на врсту репертоара који изводи – пре сврстава у ред музичких „кустоса” него екстровертних виртуоза на сцени. Управо у тој улози, Мариа Стратигу је до данас остварила наступе у бројним европским земљама попут Уједињеног Краљевства, Италије, Шпаније, Чешке, редовно свирајући у родној Грчкој, док сталан ангажман има на Универзитету у Шефилду где делује као предавач из области музичког извођаштва. У репертоарском погледу, своју специфичну посвећеност појединим ауторима, Стратигу преноси и на поједине савремене грчке композиторе чија је дела и премијерно изводила у Грчкој, односно промовисала у иностранству, док међу ствараоцима на прелазу 19. и 20. века посебно место на њеном репертоару има још један Француз – Габријел Форе. У емисији, поред осталих дела, репродукујемо и Фореову Тему са варијацијама опус 73.

Аутор емисије: Стефан Цветковић