Три века Канта: сазнање, наука и вредности – говори Небојша Грубор

На почетку „Трансценденталне дијалектике” из Критике чистог ума Kант објашњава проблем трансценденталног дијалектичког привида. Трансцендентални привид нас омета и опсењује проширењем примене основних ставова чистог разума преко граница могућег искуства. С друге стране, логички привид нестаје када се обрати пажња на правилну примену логичког правила на дати случај, док дијалектички привид, слично емпиријском привиду, представља илузију која, додуше, може да престане да нас обмањује, али не може престати да буде привид, јер се ради о привиду који је нераздвојан од људског ума. Утолико више представља изненађење, што након упозорења на опасност да се западне у дијалектички привид, Кант у другом делу „Додатка о трансценденталној дијалектици” у Критици чистог ума, под називом „О крајњем циљу природне дијалектике људског ума”, износи идеју трансценденталне дедукције идеја чистог ума.

Небојша Грубор тврди да замисао трансценденталне дедукције идеја нема објективни смисао као трансцендентална дедукција чистих појмова разума, али се управо са дедукцијом идеја завршава целокупан „критички посао” Критике чистог ума. Наиме, ради се о томе да је трансцендентална дедукција идеја неопходна, уколико чисте идеје ума не би требало да буду само празне фикције и уколико би требало да имају „и најмању, иако само неодређену објективну вредност“. Трансцендентална дедукција чистих појмова ума показује да три трансценденталне идеје нису схеме/слике о нечему, него схеме/слике за нешто: душа је слика за јединство психичких појава (психолошка идеја), свет је слика за јединство унутрашње и спољашње природе (космолошка идеја) и бог је слика за систематско и сврховито јединство (теолошка идеја). Док трансцендентална дедукција чистих појмова разума (категорија) показује на који начин Кантова филозофија довршава менталистичку парадигму нововековне филозофије, дотле трансцендентална дедукција чистих појмова ума (идеја) – упркос дијалектичком привиду – показује у којем смислу Кантова филозофија не допушта да идеје о бесмртности душе, јединству света и постојању бога у лингвистичкој парадигми савремене филозофије постану нешто о чему се (као бесмисленом) мора ћутати, јер се о тим идејама не може (пропозиционално смислено) говорити, закључује аутор излагања.

У сутрашњој, завршној емисији овог циклуса можете пратити излагање Душка Прелевића „Андрићево кантовство”.

Уредница циклуса Тања Мијовић.