Џулијан Барнс: Одлазим(o) (1)

„… Ми смо у то време – а под тим „ми” подразумевам многе младе људе који су, попут Стивена и мене били одгајени у немешовитим школама – имали мноштво примитивних и теоретских идеја о женама. (А шта ћемо с Присилом, питаћете. Сећам се да ми је једном приликом поклонила књигу о женској психологији, с посветом исписаном њеним америчким рукописом: „Џулијану, који није имао сестру.”) И пошто нам је недостајало самопоуздања, давили смо се у самосажаљењу и увек очекивали да будемо одбијени, при чему нисмо ни помишљали да можда и девојке осећају то исто. Недавно сам негде прочитао да се мозак код дечака развија знатно спорије него код девојчица. Женски церебелум достиже своју пуну величину у једанаестој години, док се мушком то догађа тек са озбиљних петнаест година. То засигурно објашњава понешто, зар не, кад је реч о понашању дечака? А пошто је дете отац човека, то доста говори и о понашању одраслих мушкараца.

Постојали су и други обесхрабрујући фактори. Било је девојчица које су више занимале књиге него дечаци. Друге су, опет, већ познавале момке који су били старији и шармантнији од нас. Треће су (интуицијом или друштвеном условљеношћу) тачно знале шта траже, па су тако знале да то нисмо ми. Чинило се да поједини студенти – на пример, они које је занимало позориште – некако лакше проналазе партнере него ми; сексуалне партнере, да будемо прецизни. То смо једни другима логично објашњавали: глума, то је кад се претвараш да си неко други, па су се они једноставно претварали да су привлачнији и занимљивији но што су заиста били. То је значило да су њихове везе унапред осуђене на неуспех. Изузев, наравно, ако су обе стране веровале у спољашњи лик свог партнера, и тако остајале заједно. Што нам је све скупа уливало осећај надмоћи. Убеђивали смо једни друге да смо, ако ништа друго, аутентични. Аутентични и усамљени...” (одломак из романа Одлазимо(о))

Џулијан Барнс је рођен у Енглеској, у Лестеру, данас живи у Лондону. Добио је више престижних награда и признања: награду Самерсет Мом, Букерову награду (Ово личи на крај, 2011) за коју је раније три пута био номинован (Флоберов папагај, 1984, Енглеска, Енглеска, 1998. И Артур & Џорџ, 2005); награду Меморијала Џефрија Фабера (Флоберов папагај, 1985); При Медисис (Флоберов папагај, 1986); награду Е. М. Форстер, коју додељују Америчка академија и Институт за уметност и књижевност (1986); Гутенбергову награду (1987); награду Гринцане Кавур (Италија, 1988) и При Фемина (Троје, 1992). Барнс је проглашен витезом (1988), потом официром (1995) и командиром француског Реда уметности и књижевности (2004). ФВС фондација му је 1993. доделила Шекспирову награду, а 2004. освојио је Аустријску државну награду за европску књижевност. Награду Дејвид Коен за животно дело добио је 2011. године. Добитник је награде Сандеј тајмса за изузетна достигнућа у књижевности, 2013. године, као и награде Синклар 2015. године, додељене на првој свечаности у част Карен Бликсен. Године 2016, Америчка академија уметности и књижевности доделила је Барнсу статус почасног члана из иностранства. Носилац је ордена Легије части којим га је одликовала француска влада 2017. године. Јерусалимску награду за литерарна достигнућа на пољу слободе појединца у друштву, као и награду Јасна пољана (Није то ништа страшно) добио је 2021. године.

Дела су му преведена на више од четрдесет језика.

Текст чита Жељко Максимовић.
Уреднице Оливера Гаврић и Оливера Нушић.