Имагинарни пејзажи

Пред нама је једночасовно дело које је амерички композитор Тристан Перич направио за оргуље и сто звучника који емитују једнобитну електронику, његов заштитни знак. „Infinity Gradient” је подељен у седам ставова, а снимљен је у Ројал фестивал холу у Саутбенк центру у Лондону, где је енглески оргуљаш Џејмс Маквини током 2024. године, био резидентни уметник. Саме оргуље су импресивни инструмент саграђен између 1950. и 1954. године и поседују особену покретљивост и звонкост са својих 7866 цеви. Поменутих сто звучника који чине електронски део композиције, су стални елемент Перичевог опуса у последње две декаде, а у овом делу састоје се из четири импозантна сабвуфера, двадесет четири звучника средње величине и седамдесет два мала звучника који се налазе распоређени у простору испред импозантних оргуља Ројал фестивал хола. У том погледу ово дело је и визуелно снажно, колико је и комплексно и раскошно за слушање. Остварење „Infinity Gradient” је дует између две музичке парадигме – једне старе готово миленијум као што су оргуље, а друге модерне, које се стапају у једну, трансцедентну, целину. Сам Перич је рекао да је „сирова лепота и бескрајни спектар звука како оргуља, тако и једнобитне електронике, оно о чему ово дело у ствари говори” и додаје: „Волим када се подсетим саме физичке димензије инструмената. У овој композицији, дубоки, опори звуци поседују непогрешиво висцерални квалитет, па се ова музика осећа колико се и слуша...”, закључује Перич.

Сам Маквини, указује на то да постоји једна сличност у производњи звука између оргуља и једнобитне електронике. Наиме, као што је цев потпуно пасивна пре него што се притисне дирка и пусти ваздух у њу, тако и једнобитна електроника користи бинарне пулсеве електрицитета како би покренуо звучник и направио звук. Њихови заједнички "on-off" бинарни елементи, рекао је оргуљаш Џејмс Маквини „нуде врсту лепе искрености самом делу, која повезује емотивну срж музичке форме и наратива. И поред све комплексне технологије коју употребљава, за мене, искуство дела „Infinity Gradient”, је изузетно људско”, закључује Маквини.

Цела композиција се одвија као симбиотски организам између оргуља, просторних реверберација и електронског шума, а врхунац дела долази у шестом одсеку у којем је постигнут изненађујући глисандо са сталном променом тонских висина. Иако изузетно апрстрактна, без икаквих примеса ванмузичког наратива, композиција „Infinity Gradient” је, налик најбољим оргуљским делима из ранијих епоха, монументално и истовремено дубоко контемплативно дело, које говори о звуку као средству трансценденције простора и времена.

Уредница Ксенија Стевановић