Пијанизми Балкана – Јури Буков

„Доживљај који се не заборавља је музицирање младог бугарског пијанисте Јурија Букова (...) Продорна снага једне исконски здраве музикалности, највиши домети управо феноменалних техничких квалитета и једна брижљиво однегована стилска култура – све је ово у идеално усклађеном односу дошло до изражаја у музицирању Јурија Букова. У једној узбудљивој градацији стално нових и све снажнијих утисака Буков је, са квалитетима великог мајстора свог инструмента, био дубоко инспирисани тумач садржајно богатог и технички напорног програма. Буков је био подједнако снажан и убедљив када нам је под његовим час челично чврстим, час баршунасто меким и топлим ударом зазвучала у својој монументалности оргуљски дочараног звука и боје Бахова Чакона – донесена са једним суздржанијим унутрашњим изразом и извесном ритмичко-агогичком лежерношћу – или, када нам је тумачио интимну клавирску поезију Шумана и Шопена, и на крају реализмом натопљене и импресионистички обојене Слике са изложбе Модеста Мусоргског. У извођењу овог програма није било празнина. Буков је снагом огромног талента, чудесном лакоћом решавања најтежих техничких проблема (како код њега све изгледа тако природно и једноставно!) и истанчаном стилском културом био подједнако убедљив тумач свих поменутих дела. Сусрет са њим заиста је догађај који се не заборавља. Серијом бисева – целим једним новим програмом – одужио се уметник одушевљеном одобравању којим га је публика нештедимице обасипала.”

Ове речи, којима је Михаило Вукдраговић на страницама „Борбе” изнео своје импресије свирањем Јурија Букова на сцени Коларчевог народног универзитета 28. фебруара 1956. године, прилично тачно описују оно што се данас може чути на бројним снимцима овог уметника. Уз Алексиса Вајсенберга вероватно највећи бугарски пијаниста 20. века, Буков је био од оне врсте уметника о којима је у исти мах и лако и тешко писати – у првом случају зато што његов пијанизам пружа право обиље инспирације за литерарне дескрипције, а у другом стога што се, као и увек у суочењу са врхунском уметношћу, сваки вид интерпретативног чина, чини недовољним да без остатка обухвати читав распон израза. За пијанизам Јурија Букова може се ипак засигурно рећи једно, а то је да и данас, више деценија од блиставог зенита, пробијајући се кроз благи шум Ел-Пи снимака, пред савременим слушаоцима сија истим интензитетом. И премда биографија Јурија Букова пружа обиље фактографских података који осветљавају генезу његовог извођачког умећа, право порекло уметничког кôда овог пијанисте вероватно је могуће лоцирати једино у оном недокучивом обрасцу индивидуалне музикалности којом је Буков бојио свако музичко дело.

Рођен 1923. године у Софији као син официра бугарске краљевске морнарице и оперске певачице руског порекла, Јури Буков је захваљујући мајчином музичком образовању прве подуке из клавира добио прилично рано, да би формална знања стекао најпре код локалног учитеља клавира Бржоњовског, а потом и Андреја Стојанова, једног од утемељитеља бугарске пијанистичке школе. Занимљив је податак да је свој први јавни наступ имао са свега дванаест година, да би са четрнаест одржао и концерт са Софијском филхармонијом којем је присуствовала бугарска царица Јоана. О успесима током школовања говори и чињеница да је 1938. године добио Награду софијског музичког конзерваторијума, али ће скори почетак Другог светског рата пролонгирати његово даље образовање ван граница домовине. Као и већина уметника са балканског простора рођених током међуратног периода, и у Буков је, наиме, услед тада још увек недовољно развијеног система високог музичког образовања у Софији, студије клавира решио да похађа на Западу. Млади пијаниста нашао се тако 1946. године пред избором између две стипендије – за Париз у који су често одлазили управо његови сународници, односно Москву која је у новонасталим политичким приликама постала једна од нових дестинација за усавршавање. Буков се, ипак, одлучио за француску престоницу где на Конзерваторијуму постаје студент чувеног Ива Ната. Дипломирао је после само годину дана и то са првом наградом, након чега следи период усавршавања код неких од најцењенијих пијанистичких имена средине прошлог века попут Едвина Фишера, Маргарит Лонг, Пјера Костанова и Жоржа Енескуа. Своје способности потврдиће наредних година и на неколико великих међународних такмичењима на којима ће освајати висока признања или односити победе, а поменућемо конкурсе у Женеви 1947, Маргарит Лонг у Паризу 1949, Луј Дијеме 1951. и такмичење Краљица Елизабета у Бриселу 1952. године. Ови успеси осигураће му бриљантан почетак каријере која га је током педесетих година одвела на музичке позорнице широм света доневши му надимак „Бугарски Рубинштајн”, не само по замаху концертних активности, већ и захваљујући специфичном стилу свирања који се одликовао високим музичким укусом и једном врстом аристократске одмерености која му је давала патину класичне вредности. Занимљиво је такође поменути да је 1956, Јури Буков био први западни пијаниста који је отишао на двомесечну турнеју по Кини, а исте године први пут је гостовао и на Коларцу – сцени на коју ће се потом у више наврата враћати током педесетих и шездесетих година. Као солиста са водец́им светским оркестрима, сарађивао је са познатим диригентима као што су, Кирил Кондрашин, Сеиђи Озава, Жорж Претр, Генади Рождественски, Едуардо Мата и бројним другима. Поменућемо и да је 1963. године код нас упратњи Београдске филхармоније и Живојина Здравковића извео Трећи клавирски концерт Серегеја Прокофјева. Концертну каријеру као и студијске ангажмане, Буков ће одржавати све до краја 80-их, делујући као пијаниста универзалне оријентације ка музици различитих епоха, па је критика једнако хвалила његова извођења Бахових дела колико и она Хачатуријана или Прокофјева. О њима сведочи и близу четрдесет албума које је у периоду од 1952. до 1985. године Буков реализовао за низ мањих дискографских кућа, али и за Филипс који је био његов стални издавач, такође за Колумбију и Хиз Мастерс Војс. Ипак, на овим издањима колико и на концертним програмима издвајала су се дела романтичарских и стваралаца раног 20. века према којима је Буков гајио највише афинитета. Тако посебно треба истаћи интегралне снимке клавирских соната Сергеја Прокофјева, Шопенових полонеза и валцера и многих других појединачних дела из опуса ставаралаца међу којима се нешто више издвајају Бетовен, Шуман, Лист и Брамс. Још 1964. године Јури Буков је добивши држављанство Француске у коју се преселио још након студија, постао натурализовани грађанин ове земље, па се у изворима често помиње и као француски пијаниста бугарског порекла. Умро је у Паризу 2006, у 82. години.

Љубитељ уметности и историје, како се у његовој биографији наводи, Буков је посец́ивао бројна археолошка налазишта широм света кад год је имао слободног тренутка. Филатроп по природи, Јуриј Буков је држао бројне добротворне концерте у корист различитих хумантираних организација, посебно оних посвећених деци, али је такође био ангажован и на прикупљању средстава за обнове историјских здања попут цркава, капела и двораца широм Француске. За доприносе уметности, Буков је за живота вишеструко награђиван, између осталог Орденом Легије части, Великом медаљом Париза, односно у родној земљи звањем Народног уметника првог реда Бугарске. Орден Старе планине био је последњи којим је одликован 2003. године. У знак сећања на великог пијанисту и националног великана данас једна улица у Софији носи име Јурија Букова.

У времену у којем је стерео техника отворила нове димензије аутентичног посредовања клавирског звука и омогућила виши стандард продукције и комерцијализације класичне музике, Буков је као већ афирмисани пијаниста својим високим техничким способностима и аутентичном музикалношћу био кадар да пружи интерпретације које су задовољавале потребе за релевантним оживљавањем бројних страница углавном централних дела музичког канона. Међутим, Буков је поседовао и данас препознатљиву оштрицу карактера која је његовим тумачењима додавала слој личног уписа. Права мера између објективног приступа делу и идиосинкратичности геста вероватно је формула која је учинила да његове интерпретације до данас задрже поузданост посредовања намере композитора не мању од снажне сугестивности самог звучног израза. Његова способност реалистичке карактеризације материјала за инструментом манифестовала се кроз извођење јасно усмереног тока, без већих агогичких поступака или флуктуација темпа. У сонорном клавирском звуку Букова, међутим, тешко је пронаћи повезнице са специфичном француском стилистиком свирања, што је у времену стандардизације извођаштва и све већих потреба дискографске индустрије за продукцијом најшире прихватљивих производа, управо било позитивно обележје које му је кроз репертоарску покретљивост и универзалистчки израз обезбедило стабилну позицију на класичној музичкој сцени.

Аутор емисије: Стефан Цветковић