Вокални сат

Године 1900. Едвард Григ је писао свом америчком биографу Хенрију Финку:
„Како то да моје песме заузимају тако важно место у мом стваралаштву? Врло једноставно – десило се, као и код других смртника, да сам једном у животу био обдарен генијем (да цитирам Гетеа). Тај бљесак генија била је – љубав. Волео сам једну младу девојку која је имала предиван глас и једнако диван дар интерпретације. Та девојка је постала моја жена и сапутница за цео живот. За мене је она била – усуђујем се то признати – једини прави интерпретатор мојих песама.”

Иако се из овог писма не може са сигурношћу тврдити да је Нина Григ била директна инспирација за свих 170 песама, јасно је да је у његовим раним делима, попут циклуса Мелодије срца опус 5, управо она била та која је оживела његову музику. 

Формално гледано, његове песме су једноставне, најчешће строфичне, понекад са варијацијама, а обрађују разноврсне теме попут љубави, туге, разиграности, природе и свакодневних мотива. Посебно су биле погодне за поставке песама Вињеа и Гарборга, чији текстови свесно опонашају норвешку народну поезију и управо онај стил који је Григ умео да претвори у уметничку музику.

Једна од кључних одлика његовог песничког израза јесте способност да дочара лирски утисак – да створи или пренесе одређену атмосферу уз помоћ једноставних мелодијских и хармонских средстава. Та особина, посебно изражена у каснијим песмама, чини његове вокалне композиције изузетним примерима романтичарске уметности.

Ауторка емисије Тамара Симовић