понедељак, 30.06.2025, 23:00 -> 13:26
štampajИмагинарна едиција
Нил Постман: Медиј као метафора и епистемологија (1)
У овом седмичном циклусу, који ће бити на програму до четвртка, 3. јула, можете слушати делове књиге „Забављање до смрти: Јавни дискурс у доба шоу-бизниса”, америчког теоретичара медија и културног критичара Нила Постмана.
Књига Забављање до смрти, чије је прво издање објављено пре четири деценије (1985), једно је од најутицајнијих и најчитанијих Постманових дела, које до данас, изузимајући закључно поглавље „Хакслијевско упозорење”, није преведено на српски. Овом приликом нудимо преводе прва два поглавља књиге, теоријског карактера: „Медиј је метафора”, које можете пратити 30. јуна и 1. јула, и „Медиј као епистемологија” (2. и 3. јула).
Према Постмановим речима, „ова књига је истраживање и ламент над најзначајнијом америчком културном чињеницом друге половине XX века: слабљењем и опадањем доба типографије и успоном доба телевизије. Овај прелаз је драматично и неповратно променио садржај и значење јавног дискурса, будући да два медија који се толико разликују не могу да прихвате исте идеје. Како утицај штампе бледи и нестаје, тако садржај политике, религије, образовања и било чега другог што се тиче јавности мора да се промени и преиначи на начин који је најприкладнији за телевизију”. Другим речима, различити облици наших медија стварају посебне метафоре помоћу којих ненаметљиво али изузетно снажно намећу своје посебне дефиниције стварности: било да је реч о усменом говору, штампаној речи или телевизијској камери, наше медијске метафоре класификују наш свет, секвенцирају га, кадрирају, увећавају га или смањују, боје и образлажу његову суштину. У том смислу, медиј се мора посматрати и као посебна епистемологија.
Анализирајући промену медијске метафоре коју је у Америци – и много шире, наравно – изазвала доминација телевизије, Постман констатује да је под њеним утицајем јавни дискурс „усахнуо, смежурао се и постао апсурдан”, упозоравајући, ипак, да ту није реч ни о каквој елитистичкој притужби против „смећа” на телевизији. Он пише: „[К]ултуру не меримо према њеној производњи непрерушених тривијалности, већ према ономе за шта она тврди да је значајно. У томе је наш проблем, јер је телевизија најтривијалнија и стога најопаснија када су њене аспирације високе, када себе представља као носиоца важних културних конверзација. Иронично је што интелектуалци и критичари непрестано позивају телевизију да буде управо то. Невоља с таквим људима је у томе што телевизију не схватају довољно озбиљно. Јер, као и штампарска преса, телевизија није ништа мање него филозофија реторике. Да би се озбиљно разговарало о телевизији, мора се разговарати о епистемологији. Сви остали коментари су сами по себи тривијални.”
Превод с енглеског: Милица Јеремић
Текст чита: Александар Божовић
Уредници: Тања Мијовић и Предраг Шарчевић
Коментари