Научни скупови

Владимир Милисављевић: Алкибијадов парадокс

У седмичном циклусу Научни скупови, до петка, 27. јуна, можете пратити снимке излагања са конференције „Болест – антрополошки, философски, теолошки, медицински, културолошки и уметнички аспект”, која је недавно одржана у Зајечару, у организацији Српског лекарског друштва.

У првој емисији циклуса преносимо излагање Владимира Милисављевића под називом „Алкибијадов парадокс: Болест, лечење и промена режима у хипократовској медицини и империјалној политици”, у којем аутор разматра аналогије између хипократовске медицине и државне политике. Наиме, Тукидид у својој Историји Пелопонеског рата наводи скупштинске говоре двојице истакнутих Атињана, Никије и Алкибијада, који су изабрани за војсковође у предстојећем походу на Сицилију. Никија се противи настојању да се подручје атинске власти прошири и свој говор завршава поређењем добрих државника са лекарима, позивајући се на хипократовску формулу према којој је задатак лекара „да помогне, или бар да не штети”. Алкибијад, супротстављајући се Никијином предлогу, даље развија аналогију између државника и лекара. Полазиште његове аргументације сродно је становишту из хипократовског списа О режиму код акутних болести. Узрок болести је промена којом се нарушава здравље схваћено као равнотежа међу супротностима. Лекар треба да излечи пацијента, међутим, није добро да се он руководи апстрактним мерилом идеалног здравља и да покуша да поврати апсолутну равнотежу нагло мењајући уобичајени режим болесника, јер тиме може још више да погорша његово стање. Према Алкибијаду, то не сме да чини ни државник. Штавише, могло би се рећи да државник треба да пође од постојећег стања конкретног полиса као новоуспостављене индивидуалне норме – новог стања „равнотеже у неравнотежи” – које, и поред тога што није најпожељније, не треба мењати, јер ће се тиме држава изложити опасности од потпуне пропасти. Одатле произлази да Атина треба да настави своју освајачку политику уместо да је промени и постане непокретна и неактивна. Парадокс се састоји у томе што Алкибијад своје опредељење за атинску империјалистичку политику брани конзервативним аргументима. Поред тога, показује Милисављевић, он у свом говору иде и даље од хипократовског узора, будући да оспорава сваку могућност повратка полиса у првобитно стање равнотеже.

Уредник: Предраг Шарчевић