Оперска сезона Еурорадија 2024/2025 – Кавалерија руситкана и Пајаци

Кавалијера рустикана Пјетра Маскањија, премијерно је изведена 17. маја 1890. године у театру Костанца у Риму. Либрето су написали Ђовани Тарђони-Тоцети и Гвидо Менаши по мотивима истоимене новеле и комада Ђованија Верге. Сам позоришни комад је први пут постављен шест година раније у торинском театру Карињано када је улогу Сантуце тумачила легендарна италијанска драмска глумица Елеонора Дузе. Маскањи је рад на опери започео две године касније угледавши у новинама „Ил Секоло” оглас у којем је издавач Сонцоњо тражио једночинку. Кавалерија рустикана је победила на поменутом конкурсу, а потом направила велики профит издавачкој кући Едоарда Сонцоња. На премијери у Риму улогу Сантуце је изводила Ђема Белинчони, док је Туридуа тумачио Роберто Стањо, под диригентском палицом Леополда Муњонеа. Тријумф које је дело доживело том приликом је био до тада незампаћен – забележено је да је Маскањи четрдесет пута излазио да се поклони публици на самој премијери. Убрзо је Кавалерија рустикана освојила Европу и Америку, као и друге континенте. Само за Маскањијевог живота изведена је четрнаест хиљада пута. Занимљиво је да је ова ’пунокрва италијанска’ опера била одлично примљена и на немачком говорном подручју – на пример, Густав Малер ју је уврстио у програм Бечке опере, а њени поклоници су били и Вајнгартнер као и Херберт фон Карајан.

После успеха Маскањијеве Кавалерије рустикане издавач Сонцоњо је трагао за другим делима која имају снажне, емотивне приче и када је му је Леонкавало понудио либрето о љубавној причи и љубомори у трупи путујућих глумаца, он није оклевао да је поручи. Сиже се базирао на новинској црној хроници, а предложак је написао сам композитор. Једночина структура Кавалерије није одговарала драматуршки комплекснијем заплету ’комада у комаду’ Пајаца, за који је било потребено направити рез између реалног живота глумаца и представе у којој се дешава други чин. Ипак, Леонкавало је два чина кондензовао на напетих седамдесет минута, те је премијера, одржана 21. маја 1892. године у миланском Театру дал Верме, донела очекиван успех. Томе је допринела и изузетна певачка подела: Виктор Морел је певао Тонија и рецитовао Пролог који је композитор написао специјално за њега с обзиром на изузетне глумачке способности овог певача – првог извођача рола Јага и Фалстафа. Неда је била Аделина Штеле, Канио Фјорело Жиро, а ансамблом је дириговао млади Артуро Тосканини. Ускоро је опера извођена широм света и преведена на све европске језике, а улога Канија је постала обавезна за све велике теноре, од Каруза до звезда данашњице. Занимљиво је да је управо Карузово извођење арије Vesti la giubba из 1902. године била прва плоча продата у милионском тиражу у историји.

У емисији ћете на снимку из Минхена као Канија чути највећу тенорску звезду данашњице – Јонаса Кауфмана.

Уредница Ксенија Стевановић