Пијанизми Балкана – Владимир Млинарић

Међу савременим словеначким пијанистима који у својим праксама успешно спајају позиве концертних извођача и педагога, налази се и Владимир Млинарић. Уметник који је за близу четрдесет година активног деловања стекао углед једног од најцењенијих пијаниста са простора бивше Југославије, Млинарић својим знањем стицаним у Љубљани, а потом дограђиваним на иностраним школама, сведочи о високим дометима које је постигла активна генерација пијаниста афирмисана у нестабилним околностима на измаку протеклог века. Респектабилне извођачке вештине и однегован музички укус одлике су којима Владимир Млинарић даје своје доприносе тумачењу солистичке клавирске литературе тежишно ослоњене на дела Моцарта, Бетовена, Шумана, Листа, Брамса и Рахмањинова, као и на камерну музику, посебно у домену клавирског трија и соло песме, у којима се овај уметник истакао.

Рођен 1964. године у Пули, Владимир Млинарић је клавир почео да учи са седам година, те у родном граду завршава нижу и средњу музичку школу. Потом одлази у Љубљану где на музичкој академији студира у класи истакнуте словеначке пијанисткиње и педагога Зденке Новак. Још за време студија, током 80-их свој таленат потврдио је на неколико такмичења широм тадашње Југославије, те освојио прве награде на републичком такмичењу у Велењу и на савезном у Дубровнику, али и на међународном конкурсу у Италији, те коначно у Баден-Бадену где је проглашен за лауреата. Након дипломе у Љубљани, Владимир Млинарић усавршавање наставља у Бечу, у класи Леонида Брумберга ученика чувеног Хајнриха Нојхауса, као и на летњим мајсторским курсевима код Арба Валдме, Константина Богина и Луси Халман Расел. Како такође наводи, велики утицај на његов уметнички развој имала је словеначка пијанисткиња Бреда Закотник са којом се посветио специјализацији из клавирске пратње извођача лида. У Млинарићевој биографији први наступ везује се управо за родну Пулу 1981. године, од када бележи велики број концерата широм света. Као солиста или сарадник у различитим камерним ансамблима наступао је у већини европских земаља попут Италије, Француске, Аустрије, Немачке, Белгије и Велике Британије, те широм Сједињених Америчких Држава, у Канади, Кини, Чилеу и у Русији. Свакако, његови најучесталији наступи везују се за простор бивше Југославије, па тако и на нашим сценама где је био радо виђен гост. Сарађивао је са познатим уметницима (Сопраном Барбаром Бони, мецосопраном Бернардом Финк, баритоном Куртом Видмером, виолинистима Пјером Амојалом и Нурит Пахт, у клавирском дуу са Јасминком Станчул, Јакшом Златаром и другима... Биографију Владимира Млинарића допуњује и податак да је од оснивања 1994. године до данас члан трија Лувигана са којим је снимио албум са делима Бетовена и Брамса, те добио престижну Жупанчичеву награду.

У емисије пијанистички портрет Влаимира Млинарића осветљавамо поред осталог и његовом интерпретацијом Бетовенове Сонате у де-молу, опус 31 број 2 са живог наступа који је одржао у Љубљани 2022. године. Ово дело, које је означило многе помаке у освајању нових простора клавирског звука, Млинарић доноси у споју академистичке одговорности према музичком тексту и специфичне слободе у фразирању, односно вајању звучних маса које има извесну романтичарску слободу. Сонорним својствима модерног клавира он се користи као могућностима да Бетовена представи као аутора који је већ увелико искорачио из изражајне идиоматике класичне епохе.

Као цењени педагог који од 2002. године држи класу клавира на љубљанској Академији за гласбо, Млинарић је редовни члан жирија бројних пијанистичких такмичења у Словенији и региону (често и у Србији), где неретко држи и мајсторске семинаре.

У тролисту Бетовенових дела које уз Месечеву сонату и Олују Млинарић изводи у оквиру својих реситала, последњих година налази се и позна Соната у Е-дуру опус 109. У овом сложеном делу пијаниста потцртава сву дихотомију поетско-филозофске медитације на једној страни, те Бетовенове страствене животне борбе, на другој. Његов извођачки стил је профињен и избрушен, али у исто време и искрен у емоцији и пласирању музичког материјала. Његови динамички развоји, акценти и карактерни гестови одмичу се и у овој интерпретацији од суве академистичке прецизности, а у корист донекле спонтане "егзекуције", рекло би се оне животности којом се музика указује као звуковна рефлексија реалног искуства, али и неизрецивих наслућивања тајни живота какве је Бетовен опредметио управо у својим последњим сонатама.

Аутор емисије: Стефан Цветковић