Грамофонија

Снимци које је забележио Хорст Кунце у студију цркве светог Луке у Дрездену 1985. године оригинално су објављени на компакт-дисковима и директ метал мастеринг плочама бечке компаније Капричо, која је била у власништву западнонемачке фирме Делта мјузик. У интервјуу за интернет магазин iOCO, Бернд Рунге, уметнички директор компаније Етерна, детаљно је објаснио услове настанка и резултате оваквих сарадњи између компанија из Западне Европе и источнонемачког националног издавача носача звука. Наиме, сниматељи на истоку су се од педесетих година XX века држали филозофије снимања са веома малим бројем микрофона стратешки распоређених у акустички захвалним амбијентима, како би произвели аутентичан тонски запис без додавања вештачке реверберације и без употребе значајних техничких ресурса за снимање. Како су продуценти на западу у то време били под притиском произвођача опреме да користе што више најновијих техничких достигнућа да би рекламирали одређене компаније на својим плочама, долазили су до парадоксалних резултата којима стручна публика није била задовољна упркос коришћењу великог броја микрофона и савремених процесора звука којима су уместо квалитетних снимака добијали записе који су перципирани као “извештачени” или “превише продуцирани”. Због тога су снимци Етерне придобијали све више публике на западу јер су слушаоци њих оцењивали као природније и пријатније за слушање. Како је источнонемачкој компанији била потребна страна валута због економских проблема, лако су били пронађени заједнички интереси са бројним продукцијама са запада попут Филипса, Деке, Дојче грамофона и других који су без много улагања долазили до атрактивних снимака са истока, а Етерна је за узврат добијала важан прилив стране валуте којом је подмиривала своје трошкове. Тако су настала бројна издања, међу којима је и ово које ћете вечерас слушати, објављено у ДДР-у три године након снимања.

Још један занимљив детаљ о пословању дискографских кућа у времену настанка ове плоче се може уочити у поменутом Рунгеовом интервјуу који дозвољава одређене паралеле и са ситуацијом у земљама бивше Југославије након њеног распада. Наиме, директор Етерне истиче како је упркос неповољној економској клими у којој се нашла Источна Немачка, крајем осамдесетих година управо захваљујући претходно описаном пословном моделу сарадње са иностраним компанијама национални издавач био стабилна компанија која је имала начина на настави са радом и након уједињења две Немачке 1989. године. Међутим, како је Етерна била власник ауторских права, стране компаније нису имале интереса да наставе сарадњу са државном фирмом у постојећем облику, већ су вршиле притисак да се она приватизује по сваку цену, како би са новим власником направиле нови договор и откупиле права по знатно повољнијим ценама по њих. Тако је матична компанија “Немачке плоче” продата трговцу аутомобилима и некретнинама који није био заинтересован за наставак продукције плоча већ само за објекте компаније, те је фирма убрзо нестала са тржишта плоча, а права на снимке су откупиле компаније са Запада.

Аутор Милан Милојковић

Уредница Сања Куњадић