Јеленa Новак: Певање у доба капиталистичког реализма (2)

Смисао онога "пост" (после) у речима постопера, постмодерна, постструктурализам, постхуманизам, није, напросто, негирање појма који следи иза овога "пост", већ у покушају да се разлучи шта је то што је остало иза опере, модерне, структурализма, хуманизма, односно ово "после", помало парадоксално, упућује на оно "пре". Односно, до каквих је промена дошло у тим појмовима, те на који начин, сада, речене појмове разумемо. Опера је, у том погледу, парадигматичан феномен. Не само да се и сама опера одмиче од импостираних гласова, или макар, као у операма Џона Адамса и Питера Селерса, импостирани глас претвара се у својеврсну самоиронизацију (дакле деконструкцију опере), већ се унутар опере појављују уметнички изрази који су, до скора, били незамисливи за ту врсту извођења. Самоиронизовање, пак, показује управо нараслу свест о недовољности (можда и превазиђености) форме која је у опери толико дуго била неупитна.

Јелена Новак анализира смисао промена у опери на примерима неколико најславнијих постоперских дела, почев од „Пад куће Ашер” Филипа Гласа (из 1987. године), до „Театар света” Луја Андрисена (из 2013. до 2105), а као узор служи јој сада већ славни „Перверзњаков водич кроз филм” Славоја Жижека. На одређени начин Новак тумачи кодове које овај и овакав приступ опери уводи, а да је, при томе, веома свесна да је реч о новим кодовима за које не постоји опробани и проверени кључ. Због тога се она служи како психоаналитичким техникама, филозофским појмовима ("прошивени бод", на пример), или музиколошким приступима који се не ослањају више на традицију, већ настоје да образују сопствени теоријски израз. Најзад, оно што постоперски израз нуди јесте снажан политички и ангажовани моменат који, наравно, није сасвим стран традиционалном оперском изразу (не рачунајући Бертолда Брехта, наравно), али силина уплива политичког и ангажованог јасан је показатељ недостатка одлучног политичког става у опери. Утолико Новак нарочиту пажњу посвећује, рецимо, опери „Алиадос” („Савезници”) Себастијана Риваса, у којој се обрађује сусрет Маргарет Тачер и свргнутог диктатора Чилеа Аугуста Пинoчеа. Догађај дира у саму срж нечасне и непринципијелне политичке трговине. Пошто је Пиноче помогао баронеси Тачер у рату с Аргентином 1982 године (Фолкландски рат), она му 1999. године враћа услугу тако што се супротставља његовом изручењу Шпанији у којој би требало да му се суди за огавне злочине. Дакле, то што је Пиноче неоспорни злочинац и масовни убица не смета ништа ако је реч о, мање или више, јефтиној политичкој трговини. Сва је прилика, показује Јелена Новак, да нико, рачунајући и оперски израз, нема права да остане изван политичких токова у којима се, на најодвратнији могући начин, одлучује о нашим судбинама.

Чита Александар Божовић
Уредио Иван Миленковић