Композитор месеца – Сергеј Рахмањинов

Завршивши студије клавира на Московском конзерваторијуму у класи Александра Зилотија, некадашњег ученика Франца Листа, Рахмањинов је поред композиторске, веома рано започео и пијанистичку афирмацију, у првом реду као солиста и камерни пратилац бројних руских уметника. О интензитету његове извођачке праксе тих година сведоче бројни сачувани подаци у којима се између осталог помиње и турнеја коју је одржао у двадест три града Русије током новембра 1895. године. За време живота у домовини, Рахмањинов је пијанистичко деловање развијао упоредо са диригентским (у периоду између 1904. и 1906. године био је ангажован као диригент Бољшој театра), али су оба ангажмана била у сенци његовог тада веома плодног композиторског рада. Премда из овог раног периода развоја технологије не постоје његови тонски записи, подаци говоре о Рахмањинову као извођачу претежно сопствене музике коју је махом изводио премијерно или је промовисао на позорницама широм Русије, Европе, а од 1909. године и у Сједињеним Државама. 

Прве звучне записе Рахмањинов ће начинити тек у Америци, у време када се као емигрант из Русије готово у потпуности посветио пијанистичком позиву, и то у технологији тада популарних клавирских ролни, за издавачке куће Ампико и Виктор. У питању су између осталог били записи извођења његових популарних раних дела – Прелида у цис-молу и ге-молу, Елегије, Баркароле и Хумореске из опуса 10, Полке за В. Р. и других мањих комада. 

Дискографија Рахмањинова настала у периоду од 1919. до 1941. године осветљава га као уметника који стоји на размеђи романтичарског и модерног извођачког стила. Први се односио на спонтанитет излагања музичких мисли уз читав фундус манира попут експонираног виртуозитета, углавном линеарно вођеног музичког тока, украсног третирања нотног текста евидентног у арпеђирању акорда и местимичној употреби рубата као агогичког захвата у служби истицања емоционалног слоја интерпретације. Онај други, модернистички, међутим, поред све веће пажње која је поклањана доследности у поштовању партитурног записа, односио се на рационални приступ организацији музичког тока, те пажљиво грађење музичке драматургије, у чему је за Рахмањинова од посебне важности било обликовање кулминационе тачке дела, досезање његовог музичког „смисла“ као специфичне музичке „поруке“ коју је настојао да пренесе слушаоцу. У том светлу, Рахмањинов се међу пијанистима с почетка 20. века указује као један од највећих архитеката који су наслеђени романтичарски спонтанитет извођења превели у оквире новог, рационалног приступа интерпретацији музичког дела.

Аутор циклуса: Стефан Цветковић