Ђузепe Верди: Трубадур

Убрзо пошто је 1850. године Верди открио комад Трубадур Антонија Гарсије Гутијереза, са темом која му је деловала погодном за оперски сиже, замолио је либретисту Салватореа Камарана да му приреди „смелу и модерну” верзију комада. Међутим, Камарано није послушао композитора и уместо тога му је предао сценарио са конвенционалном поделом на нумере, који је чак представљао корак уназад у односу на Риголета, у којем је Верди започео да трансформише традиционални оперски модел. Упркос иницијалном разочарењу, Верди је ипак препознао потенцијал Камарановог нацрта и наставио сарадњу са либретистом, кога је, 1852. године, смрт спречила да доврши цео предложак. То је омогућило Вердију да заједно са младим либретистом Леонеом Емануелеом Бардареом направи одређене важне исправке, укључујући и давање већег значаја Леонори.

Трубадур је формално једна од Вердијевих најинтересантнијих опера, јер остварује ток на привидно парадоксални начин: сменом затворених нумера. У овом сталном премештању перспективе, Вердијева музика са једне стране служи као неутрални посматрач различитих ситуација описаних у опери, док са друге пружа увид у унутрашњи живот ликова, истражујући детаљно њихове емоције. Упркос бројним негативним реакцијама, опера је доживела тријумф на премијери у Театру Аполо у Риму 19. јануара 1853. године и уз друге два дела из „латинске трилогије” – Риголета и Травијате, заузима истакнуто место у композиторовом опусу.

Уредница Ксенија Стевановић