Имагинарни пејзажи

У овом остварењу сусрећемо се са комплексним и вишеслојним портретом једне једрилице, а самим тим и са освртом на Јовановићева путовања, како она уметничка, тако и она животна. У овој својеврсној и проживљеној Одисеји, уметник креће на ониричко истраживање својих снова и своје прошлости. У делу се, тако користе, снимци са Дунава, Црног мора, Јадрана, Јонског мора, Малте, Сицилије, Грчке, од којих су неки стари готово педесет година. Како то Јовановић наводи, ови звучни записи личе на тренутке искрења у најдубљим сновима, откривајући сву вишеслојност нашег проживељног времена, искуства и егзситенције. Уметник каже „када би наш мозак могао (а мој може) да сачува, попут албума, све слике-звуке и све звучне слике… могли бисмо са правом да кажемо да је сваки човек имао на стотине и стотине живота”. Ипак, у обичном животу ово се најчешће не дешава и ми живимо у простору који нас тера да будемо у сталном покрету и фокусу на оно сада и овде. Због тога по Арсенију Јовановићу, уметност треба у свом послању да тежи откривању нечега што је изван, што је треће у односу на дихотомију гледања и слушања, који су у нашем искуству у исти мах подељени и повезани.

Уметник каже: „Слушање и гледање нису исто што и слушање и гледање. Чаробна алхемија наше свести их спаја у једно, у нешто треће. У том трећем се налази суштина уметности, ако ја могу да говорим о тој суштини, о том дубоком амбису којем је немогуће прићи, о томе што се налази изван досега наше свести са коренима који су нам скривени. Пошто не могу да роним толико дубоко, остајем на површини зурећи у бездан испод и унутар мене”.

Уредница Ксенија Стевановић